DOBRO VEČE

-O! Dobro veče! Izvolite!

Pa...Ja bih želela jedno 5 posto seksa, pa malo nasilja...

-Koliko?

Pa...može jedno 20 posto.

-Dalje?

Volela bih i... 70 posto drame. Znate, večeras sam tako raspoložena. Da.Najviše drame. i... ako bi mogli na to da dodate i malo humora, da ne bude suviše njanjavo.

-Želite li bolesno nasilje, ono psihičko ili ono zdravo, fizičko?

Ja sam pre za fizičko. Izluđuje me , znate, ono bolesno. Na ovo fizičko sam navikla. Tako je jednostavno. Nisam za ono o čemu mora da se razmišlja. Ja volim ono... prosto. Oduvek sam volela jasnoću. A, da! I svi treba da budu lepi. Nemojte mi davati ružna lica.

-Evo izvolite!

Na putu do kuće izbegla je dve bare. Prošla je kroz park. Jedan žuti list joj se zalepio za plastičnu potpeticu i ostao na njoj sve do polumračnog pedsoblja. Nije upalila svetlo. Odavno već ne pali svetlo u predsoblju. Ne želi da vidi čiviluk na kojem nema njegove jakne. Čak se nosila mišlju da ga izbaci jer su je njegovi metali, koji su se u jednom delu završavali kao voluta, a u drugom kao školjka, isuviše podsećali na ruke koje nešto ištu. Njoj se činilo da traže njegovu kapu, jaknu ili sako i da poput nje pate zbog ledene praznine i samoće. Skinula je cipele i prosto pobegla u sobu. Lampa čiji je nacigovani abažur dozvoljavao samo blagu svetlost, kao da je filtrira, osvetljavala je kauč na kojem su, sklopljenog kljuna, svetlucale njene makazice za zanoktice. Levo od kauča na drvenom stočiću, svadbenom daru, šestougaona piksla od plavog stakla kupljena na Kalenić pijaci, bez ikakvog razloga. U njoj rožnati otpaci njenog tela. Pored piksle, tik ispod nacigovanog abažura plastični ram za slike čije je barokne ivice pratila već načeta zlatna linija. U ramu slika - ona i on. Zagrljeni su i nasmejani. Iza njih nazire se mali park čije su dve staze izlokane. U pozadini, pomalo van fokusa, neka ženska prilika okrenuta leđima objektivu grabi ka izlazu iz parka. Na njenoj crnoj potpetici, koja je po prirodi stvari, jer je žena u širokom raskoraku, najbliža objektivu, nazire se jedan žuti listić. U levoj ruci, onoj koja je blago savijena i prati pokret tela, žena nosi neku crnu tanku kutiju pravougaonog oblika. Po svoj prilici video kasetu .

NAOČARE

Presavila je Politiku, polako skinula i odložila naočare i tiho, bez ijednog šuma otišla u sobu da plače.

Niko to nije primetio, ni ćerka ni unuci koji su taj dan došli na ručak.

Ničeg čudnog tu nije bilo, osim jedne stvari. Osim naočara.

• Mama! Ljuba ti je na stolu- Reče Milica kroz odškrinuta vrata mamine sobe. A potom se sa decom spakovala, zaključala ulazna vrata i otišla.

„Ljuba“! To je moje ime. Odavno mi je Dragica to ime nadenula. Čak se sećam i kada. Bilo je davno. I da, ...nisam oduvek izgledala ovako široka, sa okruglim ramom, staračkim. Bila sam ja i moderna, i koketna, i mačkasta , i eh, zatamnjena i bojadisana. Svaku modu sam ja okusila i prošla.... uvek uokvirujući njena dva plava oka, uvek je čineći srećnom, pa čak i zanimljivijom. Uvek sam bila njena najčuvanija, možda i najdragocenija tajna.

Kada god bi me skinula, malo potom bi glasno zapitala, „A gde mi je Ljuba“? I svi su se rastrčavali po sobi i kuhinji da me njoj donesu, a onda me je ona, skoro svečano stavljala na svoj nos i oči bi joj zablistale mirom i zadovoljstvom. Milici, a onda i njenoj deci je s početka bila čudna ta Dragicina opsesija mnome, običnim naočarima, a koju je definisala rečima - „Moram da imam okvir za ovaj svet“. No ljudi se brzo naviknu na nečiji hir a onda im on postane ili deo anegdote, ili ga strpljivo podnose.

Ono što sigurno znam to je da me Dragica veoma voli. Najverovatnije zato što sam jako diskretna, i što umem da ćutim. A od prvog mog momenta na njenom nosu, ja pamtim i beležim sve. Baš sve.

Od prvog Dragičinog i mog odraza u ogledalu prodavnice Getaldus, do danas kada me je ostavila skoro na samom rubu stola.

Sećam se veoma dobro, kao da je danas bilo, kako su me ruke Dragičinog prvog dečka, nežno skinule sa njenog lica i ostavile na kauču kraj njih dvoje. Potom joj je ljubio zatvorene oči. Tada sam prvi put osetila ljubomoru. Njene oči pripadaju samo meni, mislila sam, i samo ja mogu da ih uokvirujem. A sada, okvir njenih očiju bile su njegove usne. Sve sam pažljivo posmatrala. Najviše njegove ruke koje su, rekla bih nevešto, petljale oko njenih farmerki. Bili su skoro nečujni. Andante je najbolji izraz za njihove pokrete, tako nevine i nežne da, kada bih suza imala, ja bi ih i pustila. Milovao ju je ne znajući šta dalje od tog milovanja da čini. Svaki poljubac je zapravo bio tek uzimanje daha za sledeći dodir usana. Trajalo je to njihovo milovanje, i trajalo bi ko zna koliko da nije naišao njen mlađi brat koji se vratio iz dvorišta gde je igrao fudbal i zatekao ih otkopčanih farmerki.Smešna pomentja.... Smušenost … Drhtavica od uzbuđenje dvoje gimnazijalaca koji su tek prvi razred zagazili i prve dodire razmenili. Danas mi se i smeje i plače sećajući se tih trenutaka.

Ostala sam čitav dan na kauču prateći ucene klinca da će sve reći mami i tati. Naravno da se sve uskoro i smirilo i Dragica me je opet stavila na lice. Njene oči opet su bile moje, no i pored te činjenice, one su stalno gledale i tražile njega. U dvorištu pre časova, na velikom odmoru, na časovima stalno je on bio uokviren u mom ramu. Naročito mi je bilo zanimljivo kada ukradu malo vremena za samoću, kada se moje staklo ogledalo u njegovim naočarima onako mangupski zatamnjenim. Svaki njihov susret je bio drhtavica, svaki dodir eksplozija, a svaki poljubac sonata. Trajalo je to čitave školske godine, a onda sam sa Dragicom otišla na letovanje. On je nestao iz vidokruga, a ona me nije skidala sa nosa ni kada je pisala razglednice i pisma, pa ni onda kada je čitala pisma koja su njoj stizala. Eh! kako je to lepo vreme bilo. Nisi bio izgubljen u svetu, nisi ni mogao jer je postojao samo jedan svet...tvoj lični i ničiji drugi.

A sećam se i kada su njene suze pale na moja stakla, i to ne jedared. Ponavljalo se to par dana, a onda su presahle.

Potom su se drugi smeštali u moje okvire, ali ni jedan nije bio tako željan kao onaj prvi u čijim sam se naočarima ja sama ogledala i koketirala.

Prošlo je skoro četiri godine od mog zbližavanja sa Dragicom. Malo sam se promenila od prvog izgleda, dobila sam šareniji okvir ukrašen metalom, i bila sam ponosna na novi izgled. Jovanka, koja je stanovala blizu Dragice, i koja je kao i Dragica rešila da upiše isti fakultet, požali joj se tada da ne vidi dobro i upita je da li može da pogleda mene. Dragica me skide i dade me Jovanki. Nije mi se svidela grba njenog nosa, ali sam dostojanstveno izdržala sve. Jovanka me postavi na nos, pa skide, i opet postavi, pa nanovo skide i postavi.

• Dragice! - reče- Pa koja ti je ovo dioptrija? Ovo je obično staklo!

-Nije dioptrija! - Tiho reče moja Dragica- Imam odličan vid.-

Jovanka zaneme. Posmatrala je Dragicu sumnjičavo, a zatim zaprepašteno!

-Ali ti ih nosiš od prvog razreda! Zašto!

• Sećaš li se sa kim sam se tada zabavljala?
• Da. Znam! I ?
• On nosi naočare! Želela sam da budemo što sličniji jedno drugom. Da nas ništa ne razdvaja. Tada sam ih kupila, i od tada ih ne skidam. Molim te nemoj nikome da kažeš...za moju....Ljubu.

• Za koga?- zapanji se opet Jovanka.

• Za Ljubu. Kada smo se rastali svoje naočare sam nazvala „Ljuba“.
• 
  

Tačno sam osetila kako Jovanki malo dršće ruka dok me je vraćala Dragici. Trajala je tišina. Čudna, pomalo setna i uzvišena.

Prekinula ju je Jovanka pitanjem ! - Ti ga još uvek voliš ?-

Tišina se potom nastavila.

Veče i mir su vladali čitavim stanom. Unuci su otišli, Još sam na ivici stola. Još bez dioptrije. Dragica je izašla iz svoje sobe. Ponovo me je stavila na lice. Uzdahnula, opet otvorila Politiku, i u mom se okviru pojavi mala crno-bela sličica čoveka sa naočarima. Ponovo su pale suze na moja stakla. Nije ih otrla.