BAŠ OVE NOĆI

Gledam niz ulicu. Mačka iskače iz kontejnera uplašena visokom tamnom figurom koja mu prilazi. Čovek kojem zbog daljine ne mogu da vidim lice vadi neki dugačak štap na čijem je jednom kraju, umesto eksera kao kod ostalih reciklanata kontejnere, guka, pa mi ta štapina više liči na bat. Hvata je sa obe ruke i počinje da lupa o tu mamutsku kantu za đubre. Lupio je par puta, a onda počeo da viče snažno i razgovetno :

- 'Ajmo! Znam da to želite. Ova ogromna mistična vrata ove noći se otvaraju samo za vas.

'Ajmo dame i gospodo!

Unutra je duboki bas. Drma samo vas i samo rad vas. Tako se nešto ne sme propustiti. Ključevi su u mojim rukama. Ja sam vaš čuvar ove zipovane noći. Unutra su slonovi, divlje zveri, polu-žena-polu-zmija, Minotaur služi piće i priča viceve. Maduza stoji pred ogledalom! Gorgone igraju striptiz! Ajmo dame i gospodo. Ovo je jedinstvena prilika da čujete pesme sirena i vidite vreme kada se zbog pesme, zbog poezije dame i gospodo, skakalo u duboka mora. Odisej, to bezočno, profano biće proze začepilo je uši da ne čije čistu poeziju koju vi sada možete čuti. More u koje ćete potom skočiti služimo besplatno.

'Ajmo! 'Ajmo! Meine Damen und Herren!Vreme prolazi a vrata su sve manja i uža.. Nema unutra ničeg veselog. Uveravam vas. Dovoljno je da ste vi unutra, dame i godpodo. Samo vi.

'Ajmo! Ovo je poseban hardver za vaše zipovane softvere. Ovde će se sve vaše ljubavi, svi strahovi, sva sećanja, osmesi i suze, reči i misli, pesme i pisma, čak i razglednice, sve vaše cipele, od broja 1 do 45, sve pocepane patike, majce, farmerke, maturska, venčana i posmrtna odela, svi rođaci i prijatelji, pa čak i neprijatelji, učitelji i profesori, svi pogledi raspakovati, unzipovati takoreći. Moćićete da ločete opojni nektar. Osetićete kako besmrtnost pupi u vama. A ko dočeka jutro, dame i gospodo, više nikada neće kompresovati sebe. Postaće nekompatibilan za navek.

'Ajmo dame i gospodo! 'Ajmo. Jutro se bliži i novi tatu će pokriti vašu išaranu kožu.

Nastavi je potom samo da lupa već iskrivljeni i ulupani kontejner. Lupao ga je besno i mahnito, kao tam-tam.

Skrenuo sam i pogled i put, sve u strahu da mu vidim i prepoznam lice.

Imam utisak da je moje tipkanje po ovoj tastaturi samo imitacija njegovog ritma. Da li to ove noći neko lupao o kontejner iz kojeg je predhodno iskočila mačka. Zašto je iskočila?

Da li se uplašila onoga što je bilo unitra ili onoga što je spolja stizalo, nikada neću znati.

  IVANOVA KORITA

Niko ne bi mogao za njega da kaže da je lepa. Ali niko za nju ne može da tvrdi da nije interesantan.

Lice kreolsko, puno linija koje kao da su po njemu povlačene samo za portretiste, i fotografe koji traže nešto karakteristično. Nešto što je slutnja. Nedorečena.

Cigareta se žari tek ovlaš stisnuta njenim punim, senzualnim - Anđelina Žoli – usnama.

Veoma je svestan šta radi dok u njih bulji menadžer kafane u koju je svratila tek pošto je odlučila da se večeras malo provede sa svojom prijateljicom.

Oblizuje jarko našminkane usne, i lagano prekršta noge tako da mogu da se vide krajevi mrežastih čarapa.

Uvek uživa, bilo da radi, bilo da se provodi, u tim pogledima koji se svode na detalj njenog tela. Voli taj trenutak kada segment postaje važniji od celine, i kada sama postaje taj segment.

Momak koji frflja od pića i nešto žučno raspravlja sa njenom sisatom prijateljicom, pretvorio ju je, ukradenim pogledima u detalj tople otkrivene butine, a menadžer restorana u usne.

Obojicu, veoma vešto i profesionalno zadovoljava dok gladi dugu crnu kosu perike i napućeno ispušta dim.

Malo mu se vrti u glavi, ali svima za njenim stolom se vrti u glavi. Jednima od vina, drugima od viskija.

Odavno je naučila da ne pamti ljude za stolom. Nije bilo rezona za to. Ali je zato jako dobro pamtila mušetrije. Rezon u tome i ne treba tražiti. To valjda radi svaki trgovac.

Voleo je o sebi da misli kao o trgovcu. Prodavao je zadovoljstvo. Ta misao joj je bila dovoljna, jer niko kao on nije zno da zadovolji muškarca. Niko tako nije pušio kao ona i niko, a to su mu samo oni hrabri klijenti priznali, nije umeo da pogodi sve erogene zone.

Često je mislila da bi bila dobar psihijatar, jer mu je instinkt uvek govorio šta klijenta pali. Nije morala o tome da razmišlja. To je prosto bio dar... isti onakav kakav je imao Jovan .

Osetila je kako osećanja, kako sećanja nadolaze kao Lim i rastu, prelivaju se preko ove noći.

Brzo je izvadila cigateru iz pakle i opet zapalila, iako se predhodna još dimila u pepeljari. Zagledala se u picopevca od pevača koji je vešto vrebao one koji će da ga okite. Trenutno je bio za stolom prepunim pijanih žena i pevao onu -To je moja kuća živeo sam tu- ili tako nekako. Nije pamtila pesme uz koje se uvijala i njihala svojim muškim kukovima. To je bio deo ponude, performans, pa zato nije bilo potrebe da pamti reči. Ritam je bio dovoljan.

Dim cigarete nije bio dovoljan da zamagli sliku Jovana i sobe koja gleda na Lim.

Ruka joj dohvati čašu sa vinom. Lagano je prinese jarko našminkanim usnama i zali sobu blagom bojom šardonea.

Tog momenta i smiraj dana nad Ivangradom obli difuzno svetlo boje vina i Jovanovih očiju koje ga gledaju čudno. Jako čudno.

• Jel tačan rezultat? – Pita.

Jovan ni ne gleda u svesku ispunjenu matematičkim formulama, i klima glavom, ali nekako odsutno.

• Jel tačno? Pita opet

Jeste – progovara Jovan i dalje ne gledajući u rezultat.

To je možda zato, misli on, što je Jovan najbolji student u Ivangradu, i što poznaje matematiku bolje od svakog profesora. Ne mora ni da gleda da bi znao da je tačno. A ako on kaže da je tačno – onda tu nema zbora. Nije ga džabe njegov otac angažovao da i od njegovog deteta napravi materijal za najboljeg studenta. Kada će već u Beograd, onda mora da bude najbolji. Govorio je otac.

Tajac. Jovan ga gleda pravo u oči i kao da vreba.

On šeta pogledom izmeđ Jovanovih očiju i sveske. Nešto mu igra u stomaku, nešto jako strano što podseća na tremu , a opet nije ona.

Jovanov pogled je sada negde na njegovom uhu, i on se još čudnije oseća.

Primetiće da sam klempav- prolazi mu kroz glavu u isto vreme kada i misao da ga baš briga što će to primetiti.

Pogled kao da se pretvorio u dodir i on oseti kako se prijatno ježi. Tek kada prvi talas prijatnosti prođe shvati da to nije bio pogled već Jovanova ruka koja mu je milovala uho.

Kako je znao da to volim?

Kako je znao da to volim? ponovo odzvoni jače no tonovi Korga koji je grmeo u kafani neku Harisovu, dok su žene dizale ruke i pokušavale da nadjačaju 200 vati ozvučenja.

Polupijano pogleda u svoje noćašnje društvo.

Dobro je. Niko ne primećuje njeno odsustvo. Onaj opet bulji u butine i ona ih još više razmiče. Menadžeru su sada zabavnije raspaljene gošće. Trlja se jednoj zgodnici uz bok i dere se. Doduše ima sluha, ali se dere.

Rade, ti si dobar matematičar, i lep dečko – tiho priča Jovan dok ga mazi ispod uha po vratu.

Oseća da je ukočen i nemoćan da išta uradi i da išta shvati.

Jovan. Najbolji matematičar u Ivangradu čija slika u gimnaziji krasi vitrinu sa đacima kojima se škola ponosi, sada se divi njemu, Radetu. Ali ne divi mu se kao učeniku, ni kao momku, već nekom Radetu kojeg tek naslućuje kroz Jovanove ruke i tihi, baš tihi glas. Jedva uspeva da izgvori glupo –Jesam li? i sav se strese od jakog naleta topline koji grunu od grudi koje Jovan dodirnu.

U jednom jako kratkom momentu sve mu postade kristalno jasno i istog trena sve se zamuti nemoću. U najsitnije čestice rasprsnu se sav. Prvo nestade ime, a za njim svo znanje o onome što Jovan čini.

Kako je znao? bila je jedina misao, - Kako je znao kada ja to ne znam? Znao je! – Kako je znao..... ako .... kako .... znao.....

Dok je gasila cigaretu i hvatale se za novu neko za stolom pozva pevača .

Šta da naručim? – pita momak koji je prestao da bulji u međunožje.

Pitanje je grubo izvuče iz sobe u kojoj je beransko veče počelo da boji zidove u teget i ljubičasto.

Njena prijateljica za čije sise ni jedan dekolte nije dovoljno veliki, i dalje je pokušavala da zabavi brkatog sagovornika kafanskom anegdotom, ne znajući da su one neprepričljive i da sve što ona ima da kaže nalazi se između dve dojke,a kadkad i nešto niže.

Ajde kaži ti!- nastavlja momak hvatajući sisatu malo iznad kolena tek da joj skrene pažnju. Diže ruku i pogled ka picopevcu koji bolja od Dezmonda Morisa ume da čita gestove kafanskih gostiju i koji se u hipu nađe kraj stola.

Sisata plavojka zastade na tren da u maliganskoj izmaglici pronađe neki naslov, ali je Rada preduhitri i izgovori – Ivanova korita!

• Ivanova korita! – ponovi glasno momak.

IVANOVA KORITA! doviknu picopevac klavijaturisti.

Krenuše poznati taktovi koji su je uvek silili da ustane, ne toliko zbog ritma koliko zbog reči koji ga prate.

Ustao je i počeo da njiše uskim muškom kukovima koji su zbog visokih štikli pravili mnogo veće amplitude.

U glavi mu se još više zavrtelo kada je naslutio oči koje ga prate iz ćoška kafanskog sfumata i koje se gube u dubini vremena.

Žmarci se razmileše uz kičmu i sjuriše u moždinu. Zabacila je glavu da bi mogla, kao konj repom da bije po golim leđima. Nije džabe Gabana napravio takvu haljinu koja se sva kopča od napred, a može jednim pokretom da se svuče preko glave. Zna taj italijan šta je fetiš. Jašta!

Duga perika ju je milovala i spreda i od nazad; a oči, te oči Jovanove milovale su ga svuda i dizale mu muškost. Muškost! pomisli i nasmeja se.

Nasmeja se i sisata plavuša, a ostali zapljeskaše rukama prateći ritam, gledajući je kako igra i uživajući u njenom ushićenju.

Kafana je sve više ličila na Ešerove slike koje se Dalijevski tope u vremenu i prostoru.

Oči su postajale sve veće i prodornije.

Otkopča jedno dugme odozdo i sevnuše butine koje su skupe čarape sa lepljivim šavom sekle na hladnu i vrelu polovinu.

Picopevac je postajao sve glasniji i beznačajniji.

Klap, klap-klap. Klap! pevale su šake.

Otkopčala je i ostalu dugmad sve dok haljina nije sama spala i uvila se oko visokih potpetica kao odbačena zmiska kožica.

Klap! klap-klap- Klap ! – Ne pomaaaže voda majkoooo

sa korita Ivanovaaaaaaaaaaa

Klap! klap-klap- Klap!

Oči Jovanove, te oči koje se tako lako pretvaraju, magičnom strasnom metamorfozom u ruke Jovanove, u ud Jovanov, sada su postale velike kao oko tunela. Gutale su svo vreme, svaku spoznaju, svaki oblik. Svako ja.

Klap! klap-klap- Klap!

Zabila je nokat duboko u kožu tik ispod pupka i naglo povukla nagore. Negovana koža se razdvojila kao zipom otvorena i ona nastavi da je skida dok svu nije svukla sa sebe.

Ostalo je samo golo vrelo meso koje je drhatlo na ulju očiju Jovanovih.

Klap! klap-klap- Klap! Klap! klap-klap- Klap! Klap! klap-klap- Klap!

Klap! klap-klap- Klap! -lijek su mi, stara moja
medna usta Jovanova

Klap! klap-klap- Klap! Jovanovaaaaaaa- vrištala je sisata plavuša a podpomagao joj bariton momka koji je sada držao obe šake na njenim butinama.

Nastavila je da igra osećajući da ne sme da pusti glas jer će to biti vrisak koji će sve duhove prestrašiti, a ona je baš želela da igra za tog strašnog duha iz kafanskog sfumata.

Počela je da čupa meso sa sebe i doseti se spota Robin Vilijamsa. Mogao bi da joj bude brat, pomisli. A mogla bi da ga tako strasno oboljubi da je nikada više ne zaboravi, onako kako ona Jovana ne zaboravlja.

Da li i Robin ima svog Jovana?

Ima – prolete joj kroz glavu dok je otkidala uspaljeni ud kao poslednji mišić što je držao tu skelu od kostiju.

Klap! klap-klap- Klap – činile su kosti dok su padale po podu uspomena

Klap! klap-klap- Klap- činile su šake kafanskih perkusionista dok su je ponovo sastavljali u Radu.

.......u snu mi se Jova javi
ozdravicu od ljubaviiiiiiiiiiiiiiiiii

Završavao je pesmu picopevac.

Muzika stade. Sve se smiri.

Udahnula je duboko, zastala, lagano je pomilovala dugi pramen perike , onako kako to rade muškarci misleći da je to ženski manir i poljubila picopevca u znojavu ćelenku.

-Od toga se ne ozdravljuje već boluje,- tiho mu reče.

ZMIJSKA LIČINA

Primetio sam je već na stanici. Išla je samouverena, ponosna na svoju sigurnost koju je tako brižljivo složila i navukla na sebe. Končana duga crna bluza, koja je ličila na pancir i diskretno otkrivala njena gola ramena, padala je preko oblog, finog struka. Crne platnene pantalone obavijale su se oko butina i lupkale listove pri svakom malom koraku. Mora da je išla na neki važan sastanak, jer takvu nervozu i pogledanje na sat mogu da izazovu samo oni bitni sastanci u koje se ulažu dani konstruisanja hipotetičnih pitanja i odgovora.

Lepo je i mirisala.

Autobus je začudo stigao polupun (izbegavam poluprazan, jer prvim izrazom asociram puninu, što je bliže istini).

Stala je tako da sam mogao pažljivo da je posmatram. A interesovala me je. Ne svojom ličnošću, ne izgledom, već onim što je imala na sebi.

Tek tada sam primetio da je njen osnovni akcent, skoro definicija bila zmija. Počev od kaiša, preko kratkih čizama, torbe, sve do šnale bilo je u znaku reptila. Azijske, koralne, zvečarke, obavijale su se oko nogu, glave, kukova. Doduše nikada nisam video tako zelene ni tako modre zmije ali krljušti su bile ono što je dominantno i što definiše njenu pojavu. Pomislio sam kako sve to izgleda lepo, čak lepše od originala. Da je u pitanju prava zmijska koža neke od krljušti već bi otpale, neke se pomalo uvile oko svoje ose, a neke ružno nakrivile kao da će svaki šas da ogole zmijski svlak. Ovako otšrampane (i smelo obojene) te krljušti su sve bile u najboljem mogućem redu, onako kako priroda nikada ne bi uspela da ih poređa. Ona, priroda, hirovita kakva jeste, prilagodila bi tu kožu zmiji, ali ne i čoveku koji je rad da je ima i da se njom diči i kinđuri. Zato su tehnolozi, ti alhemičari ljudskih snova i čovečije zavidljivosti, sve precizno precrtali, docrtali ono što je nedostajalo da bi štamparski kliše bio funkcionalan i napravili melanž Afrike, madam Pompadur, Azije, Dejvi Kroketa, Sjenkjeviča, Amerike, Gutenberga, Alvina Toflera, Milice Jovanović (nesvršenog studenta ekonomije koja je oduvek želela, i napokon u maju 2008. kupila zelenu tašnu od - "tako dobre imitacije zmije") , J.J.Kejla, Gorana Mirkovića (crnoberzijanca koji je uvezao tu tašnu od zelenog reptila sa monogramom D&G) i ko zna koga i čega još.

Zapitao sam se takođe da li pseudo stvari stvaraju pseudo ljude? Po njoj, Milici Jovanović, ne bih rekao. Izgledala je tako sigurna i samozadovoljna; a to nije običaj kod pseudo ličnosti. Kako je lepo kada se pomiriš sa imitacijama. One nadopunjuju one silne praznine, ono nepravedno osustvo originala u našim životima, a pri tom ne zahtevaju nikakvu vrstu odgovornosti za svoje postojanje. Kopiju možeš uništiri, zaboraviti, spaliti, iscepati, baciti, a da niko ne primeti njihovo odsustvo. Naprotiv. Time će biti još prisutnije stotine drugih istovetnih, pa čak i boljih kopija, takvih da će im i originali zavideti na savršenosti i slobodi koju im sam naziv "kopija" dopušta i bezgranično širi.

Original je nepodnošljiv u svojoj samoći, zahtevnosti i ćudljivosti. Njemu su neophodni posebni uslovi, neprekidna nega i pažnja, inače će se, hirovit i bezobrazan zbog svoje jedinstvenosti, poput operske primadone, razljutiti i razboleti na smrt.

Blago svakom ko se na kopije navikne. On nikada neće osetiti tugu nestanka, ni jad rastanka.

Čini mi se da mi je sve ovo proletelo kroz glavu dok je ona otvarala svoju zelenu Dolče& Gabana tašnu da pronađe novac za autobusku kartu.

Blago je pomerila kuk desno-na gore a onda lagano zavukla ruku u tminu reptila koji se kao udav obmotao oko njene šake koja je još mirisala na lak.

Prsti su pravili piruete po prostoru koji bi po definiciji morao biti poznat. Misli su pak izvodili stakato obaveštavajući je kratkim tonovima o sadržaju utrobe zelene, trbušaste zmije "koja je kao prava". Mali prst je na kratko prešao po ivici koja kao da se predomišljala između oštrine i blage zaobljenosti. "Pismo za Velju! Samo da ne zaboravim da svratim do pošte." Dok prsti preleću po predmetima u tašni stakato misli se nastavlja- Pošta, dve stanice ranije, mamini lekovi, apoteka, maska za lice, kukasti nos, kako može da izađe sa tako prljavom... novac je bio u džepiću, ovaj kondukter smrdi, zašto ovaj bradati bulji u moju tašnu, ostaviti pudrijeru kod kuće, jesam li napunila mobilni, ova parfimerija nije loša - svratiti, zaključala sam, Davidof će ostaviti utisak, ovaj nije normalan, ne veruje valjda da postoje ovako zelene zmije, ima nas svakakvih, a ne izgleda priglupo... "Izvol'te" izgovara jedva čujno. Momak joj vraća tri dinara kojima ona hrani svoju zelenu ljubimicu. Novčići se praćaknu kao miš, nemoćni išta drugo do da ulete u usta tog gmizavca.

Izašla je kod Vuka i hitrim, čvrstim korakom otšetela do Ruzveltove 17. Na tabli, jedva primetnoj, pisalo je- JOP Marketing Group-. Teška blindirana vrata progutala su je kao tašna novčiće i uskoro je ispljunula ljutu i nezadovoljnu.

To popodne se , prepričavajući drugarici dan, smejala definiciji posla koji su joj ponudili.

Neki uštogljen, neobrijan tip joj je rekao da će biti menadžer prodaje. Na ćutnju i zapitanost prijateljice dodala je - a to znači da špartam Bulevarom i nudim kese i plastične šoljice-. Zamisli šta su mi još rekli! dodala je kikoćići se - Mogu veoma brzo da postanem i direktor prodaje ako nađem neku budalu da za mene radi.

Srknula je kafu, upalila Davidof (koji je trebalo da ostavi utisak) i dodala na kraju, zaključujući još jedno razočarenje - Ljudi su stvarno neverovatni. Kupe dva kompjutera, iznajme gajbu, naštampaju vizitke i misle da su biznismeni. Koje foliranje !-