VESELA

Nije ni primetila kada je postala udovica. Tek kasnije, pošto se vreme nanizalo u ogrlicu do pojasa, rekonstruisala je taj događaj presudan za njenog muža, a tako običan za nju.

Ne bi ga se ona dosetila da za sto u uglu, onaj najdalji, koji nikada nije volela da opslužuje, nije seo taj mistični. Čim je ušao i uneo hladnoću u tu prigradsku krčmu, otmeno nazvanu „restoran“, počele su da flešuju slike i predosećanja.

Bio je veoma običan, ali uglađen i elegantan, a takvi ljudi po pravilu ili nose veoma važne vesti sa sobom, ili ništa u sebi ne nose. Ovih drugih je nebrojeno puta više...pomisli dok mu je prilazila da primi narudžbinu.

„Izvolite“! Prosvira kroz retke zube i zastide se što je „z“ više zvučalo kao „s“. Nikada joj to nije smetalo, osim kada je htela da ostavi utisak obrazovane žene, što je nekada, reklo bi se, bila, nekada dok je čitala i pratila kulturna događanja u gradu.

Moraće da popravi zube što pre i pomade ...i faciall wash mora češće da upotrebljava. Eh mogla bi, da joj ćerka nije stasala za iste hemikalije, da joj...Sve je to proletelo Veseli kroz glavu dok je uglađeni gost lagano okretao pogled ka njoj.

Nasmešio joj se uljudno, i lagano, kao da ima vremena na pretek. Izgovorio- „Kafu. Crnu i Gorku“!

Znala je ona šta će joj naručiti i pre nego ga je pitala, ali je začudi način na koji su reči bile izgovorene. Do njenih ušiju su dolazile baš sa velikim početnim slovima.

Dođe do šanka i uzdrhta. Dosetila se istog takvog čoveka, nekada davno.. dok je bila mlada, poletna i puna života. Ponovo se okrenula ka gostu. Zagledala mu je profil uokviren u zamagljeni prozor „restorana“. Što je duže posmatrala, to su se žmarci sve više peli uz butine i hladili kičmu. Da! To je on, ali malo matoriji. To je on! Ponavljala je svakim korakom sa ajncerom u rukama, kao neki bluz ritam. Leva noga je bila – TO JE a desna ON. Tako i stiže sa svojim metronomom do posetioca. Pažljivo spusti šoljicu na sto, a onda mirno, bez najave, sede kraj gosta.

Kao i onda u „Domovini“ u koju je navratila posle pokupljnih potpisa na fakultetu. On ni tada ni sada nije obratio pažnju na njenu drskost. Ni onomad nije pitala da li je slobodno mesto za njegvim stolom. Jednostavno je tada, seća se, puna snage i lepote, mlada majka, apsolvent, dohvatila stolicu i sela. On joj se i tada, kao i sada, nasmešio i primio je u svoj ćošak. I onda je, kao i sada, ...-O, kako SADA uvek traje, a ONDA nema nikakvu referencu- pomislila kako je hladno u ćošku i kako ga treba počistiti. Banalne asocijacije su upečatljive, toliko da bez problema mogu da povežu dva vremena i dve osobe koje je ona istog momenta imala u sebi. Spustila je lagano ruke na sto i razmahnula njima kao da će da zapliva. U tom se vazduh razdvoji i onako nevidljiv kondenzova praveći šare, pa slike.

Vesela namreška nos i jako stisnu kapke. Pomisli da je migrenozni napad, ali bubnjanje nije prelazilo u glavobolju. Naprotiv- obećavalo je nešto. Okrete glavu ka uglađenom gostu. On se i dalje smeškao. Čekao je nešto od Vesele. Ona uzdahnu jednom, pa drugi put.

Negde tamo, u prljavoj sobi, klizač je prelazio preka žica gitare. Na kauču koji je ličio na gomilu izgužvanih novina, sedeo je svirač sa senkom i čovek bez senke. Tonovi su bili masni i toksični. Peli su se, puzali uz zidove i topili ulja sa platna koje je muzičar nekada davno slikao kada god bi ostavljao gitaru. Kap po kap boje padala je na njegovo već ćelavo teme i slivala se niz obraze kao obojena suza. Ritam je postajao sve brži, a prsti sve prepleteniji. Masna šarena lokva kraj stopala počela je da se živo penje njegovim listovima koji su davali ritam ovoj tugovanki.

I čovek bez senke je pevao, ali ga muzičar nije pratio. Razumeo je reči, ali nije razumeo jezik kojim peva. To ga je teralo u još neverovatnije akorde, tako prefinjene, da su gačci koji nadleću polja uokola zgrada ovog naselja, počeli da menjaju boju perja. Čak su i pecaroši koji su se tog popodneva našli u obližnjem ritu primetili promenu na svrakama i na vranama. Manje ptice nisu ni mogli da vide.

Sa pragova gotare prvo su počeli da opadaju zakoreli dani. Jedan odzvrcnu sa G praga, okrete se u vazduhu i zvecnu kraj Veselinih nogu.

To je trže, posle ona dva uzdaha. Pogleda ona opet u gosta i primeti da mu se lice menja. Bore, kojih nije bilo mnogo, ispravljahu se u linije, a one se kriviše kao na slici Pikasa. - Kupačice – asocira ona i zagleda se u tela koja se izvijahu puna umiljatog autoerotizma i snage.

Tako se i ona izvijala onog jutra posle „Domovine“, jutra kada je postala udovica.

Probudio ju je tada detinji plač. Skazalka je bila na 5. Tutnula je rasplakanoj devojčici flašicu u usta, a onda počela da sprema doručak za svog muža koji je tog dana, prvi da, trebalo da na svoj posao „za stalno“. Bila je srećna što je ono što joj je obećao mladi uglađeni čovek iz ćoška u kafani kraj fakulteta, tako brzo počelo da se ostvaruje. Posle njenog - „Sve bih dala samo da se on zaposli“ rekao joj je da će se svesrdno potruditi da njen muž dobije „stalni posao“ što pre i da će joj se to veče javiti jer već ima u vidu jedno mesto. Uz to je, ne bez strasti, dodao da „SVE“ ima mistični prizvuk. Polaskalo joj je to, ta rečenica jer ju uje shvatila kao bezopasno, diskretno udvaranje.

Uistinu se javio tu noć. Telefonsko zvono, nekoliko rečenica i srećna vest za nju. Muž se nije ni mnogo čudio ni opirao. Bio je zauzet akordima i harmonijama koje su mu se uvlačile u kožu. Pomerale su ga u sinkopama. Na mnoštvo njenih rečenica i planova koje je ređala kao Lego kockice, praveći zašeđerenu raznobojnu buduđnost, izgovorio je samo jedno osdsutno - „Super“. Tek na ljutito i preglasno- „Ti to moraš“! Koje je bilo u duru i u pogrešnoj intonaciji, ravno i bez sklada, on odvrati - „Ma važi. Sutra u 7 u IKL-u. Čuoo sam“! I dok je ona nastavljala da guđa on je sirao razmišljajući zašto ona sve vreme priča u duru. Tonovi prirode su molski. Ptice pevaju u molu, reka u molu teče, čak je i tišina molska. Samo mašine i iskakanje iz zgloba prirodnog je dursko. Svirao je a pristi su mu postajali sve sporiji. Jeza se pela uz kičmu. On ostavi gitaru, isključi „Maršala“ i zatvori prozor.

Prvog jutra Veselinog udovištva bilo je puno snage i zadovoljstva. Sve se u njoj mešalo. Bila je ponosna na svog muža koji je, eto, od danas „odgovoran“ čovek. Svakog meseca će da se vraća sa platom. Sigurnom. Ej! Držabni je to posao. Tu nema propadanja i kada se propadne. Platica teče. Kolika da je ali stiže. Redovno. Krediti. Godišnji odmor. Bolovanja. Neće više da sačekuje „lovu od tezgi“, da ga jutrom viša pripitog i umornog, neće niko moći da ga „ispali“.

Sve će od sada biti na svom mestu. Njena majka koja umesto stakala u naočarima nosi danca tegli jer je oči izgubila u obračunskoj službi šećerane, neće moći više da joj zamera kako se neprilično udala.

„Onaj tvoj zvrndov nema pojma o životu. Ja sam bre do penzije bila najbrža na Walther mašini za računanje. Moji prsti su bolje radili nego njegovi. Mali- CANK! - Hiljadarke. Domali – CANK! - Stotke, Srednji – CANK! - Desetice Kažiprst – Jedinice! Veseli je uvek falilo CANK! Ispred jedinica, ali ono nikada nije izgovarano u ovoj tiradi. „Palac- nastavljala je majka svoj najomiljeniji monolog- plus, minus, puta, delenje. Desna daje ritam Frmmmm, frmmmm... Rezultat“! Trijumfalno je završavao ovaj slepi miš sve žmirkajući da nazre efekte svoje umešnosti. Posle toga se obično naglavce kačila negde uz plafon i odatle smireno i kao Parmenif davala svoj sud. „To je umetnost- Cank, cank...frmmm“!

Cank!Cank! Frrmmm! Neko ispred kafane kresnu auto. Ode! Vesela izvadi cigaretu a uljudni gost upaljač. Dok se zahvaljivali na ovom gestu kojim joj odavno nije niko načinio plezir, primeti da gost nema zenice. Čitava mrežnjača bila je crna i bezdana. Kao tunel je vodila negde izvan glave, negde u ono jutro kada je uzela lopatu i prvu gomilu zemlje bacila na muža. Tada je osećala snagu i mož da prekine njegov san, da svoju ljubomoru zbog ženskog vremena i bremena nahrani trijumfom budnog nad pospanim, brižnog nad neodgovornim, ozbiljnog nad nesmotrenim. Prišla je krevetu i tiho, puna ponosa i ljubavi nad toplom, milom i dugokosom glavom, prozbori- „Ajde. Vreme je. Sad' je 6“. Muž naglo, skoro skokom razgrnu zemlju sa sebe koja se onako u letu pretvori u čaršav, i panično se zagleda u Veselu. Prozbori samo - „A“?

Te večeri zahvati drugu lopatu i baci je preko muzičara. Počela je da je zahvata još dok je on saopštavao utiske sa posla. Svaki je bio grđi od predhodnog. Počeo je od buke u hali a završavao sa bukom i haosom u plitkim mozgovima. Ona je sve slušala iz kupatila u kojem se zapirala spremajući mu nagradu. Nije ni primetila da je po pločicama razlila zemlju. Tek s jutra spremajući se da ga probudi primeti blato po predsoblju. Nije ga bilo na pokojnikovim cipelama. Ni na njenim. Zaključi na brzinu da je od kupusa i pristavi kafu.

Svakim danom raka u kojoj je bio njen muž postajala je sve plića. Danima ga nije primećivala niti čula. Njegov Gibson Les Paul sve je ređe remetio kućni red i sve manje nervirao Veselu. Kada bi i uzimao da svira da svira otamburao bi nešto njoj poznato od ranije. Neke pesme „koje sav svet voli“ i koje joj nisu parale uši. Čak se i njena majka pohvalila pred komšinicama da njen zet ume da svira gitaru - „onu električnu“.

Tamo negde, u prljavoj sobi prigradskog naselja, kod poslednjeg praga E žica se izvijala i cičala visoke tonove sve se gurajući ispod ostaluh žica. Čak su se i debela A i E, u strahu od njene tuge i besa povlačile i tražile mir na ispucalim i prljavim prstima svirača. Tonovi postajaše sve agresivniji i jednoličniji. Pretvarali su se u sirenu koja je panično cepala vazduh pred sobom.

Vesela isčupa popgled iz tunela i baci ga na ambulantna kola kojoa zavijajući projuriše kraj drumske kafane. „Kako tuđno i patetično“! Izgovori poluglasno mirnom gostu koji je znao šta će ona reći. „Tužno i patetično“!- ponovi...“kao onda kada je morao da se šiša. Tada mi je položio glavu u krilo i skoro zaplakao“. Nastavila je priču sa podsmehom. I onomad joj je bilo smešno što njen muž toliko pati zbog kose. Kao da kosa nikada više neće da izraste. Tonuo joj je u krilu. Davio se u talasima njene haljine dok je ona zveckala makazama praveći vic od tog čina. Temeljno i lepo ga je ošišala. Čak je i on konstatovao da izgleda lepše, mlađe i urednije sa „čekinjama“. Posle toga je vodila ljubav sa njim kao da u krevetu ima nekog drugog. Bila je vatrena kao pri prvoj ljubavnoj strasti. Onoj koja ne misli da sutra uopšte postoji. Njena nagrada je tu noć bila blatnjavija od svih ranijih, ali je krivicu za tu štroku bacila na kućnog ljubimca koji se po kiši i mraku smucao njivama u potrazi za kučkom koja ima teranje. Od tog dana, kada god je izlazio iz groba, za šta mu je svaki put potrebovalo sve više snage jer je sloj zemlje bio sve veći, humka skoro, pokojni muž je posrtao. Kao slepac je pipao i sebe i oko sebe. Samo onda kada su glumili porodicu bio je siguran. Ćerka ga je držala za ruku, žena pod ruku. Tada mu vid i nije bio potreban. Slep je odlazio na posao, a sa njega se vraćao pijan i gluv za ćerkino devojaštvo, udovičko gunđanje, kućnu besparicu i dnevno beznađe. „Stalan posa“ se pretvorio u stalnu besparicu, žena u konobaricu a dom u svratište.

Po hodniku zgrade pred koju su stala kola Hitne pomoći kotrljali su se tonovi. Poslednji se razbi o poštanske sandučiće. Dežurni lekar i medicinski brat ušli su kroz popluotvorena vrata. U sobi se osećao miris venecijanskog terpentina i izgoretine. U masnoj, šarenoj barici koja se razlivala po prljavom tapisonu ležala je gitara popucanih žica. Kraj troseda je bila gomila zemlje a kraj nje potpuno beli gnom. Ručicama je nevešto lepio zemlju po sebi koja se pretvaral u kožu. Pevušio je nešto i radoznalo, mutnim očima radoznalo gledao u posetioce. Lekar i medicinski brat su se dva tri puta osvrnuli oko sebe, a onda obojica panično istrčaše na basamke. Na pitanje vozača - „A pacijent“? - medicinski brat samo dobaci - „Lažni poziv“!

-“ Jesi li primetio da je ono čudo krivilo glavu kao neko kuče“! Pitao je medicinski brat doktora dok su ulazili u obližnju prigradsku kafanu da „drmnu po jednu“ kako bi se povratili od šoka. Brat bi još glasno brbljao da ga doktor na samim vratima kafane nije presekao jednim siktavim - „Tišina“!

Vesela je primetila da su kola hitne pomoći stala pored kafane i da je vozač ostao u njima. Smireno je konstatovala da je to bila lažna uzbuna, jer u protivnom ni doktor ni brat ne bi tako sporo ulazili u ovaj restoran. Čula ih je kako otvaraju vrata i staju za šank ali nije htela da prekida dijalog sa ovim neobičnim gostom i kavaljerom. „Znate...nastavi ona misao... on izvanredno svira. Bio je ako ne najbolji, a ono među najboljim gitaristima i to u ono vreme kada je moralo da se zna da se svira“.

„Bio je“! Zadovoljno i sa smeškom prihvati gost, izvijajući vrat kao da guta krupan zalogaj.

„Da bio je. Ali ja mislim da je i sada. Samo malo vežbe i svirke mu fali“- sve brže je vesela kotrljala rečenice. „Sve bih dala kada bi samo mogla da mu nađem pravi bend...“

„Pa vi ste već dali sve“, skoro sažaljivo će elegantni gost.

„Pa da sve sam mu dala, ali bih ja sada...“ nastavi Vesela da ređa reči i misli bez reda.

Nije čula Gogu šankericu kako je dovikuje.

Doktor i medicinski brat, bledi i umorni naručiše po vinjak i zapitaše iz čiste profesionalne radoznalosti - „Šta je ovoj ženi“?

„Nemam pojma“! Odgovori im Goga šapatom. „To je naša konobarica. Već dva sata sedi sama za stolom i nešto mumla...Imate li nešto za nju“?

„Nemamo ništa“ odgvori medicinski brat mrzovoljno i trgnu vinjak na eks.

VEČITI BAROMETAR

Mihojsko leto. Toplo, prozirno zlatno i bistro kako samo dečije oko može da bude. Obećavajuće rekao bih.

Gledam na kućicu-barometar koju sam kupio na buvljeku prošle nedelje,na taj kič od malo špera i plastike koji je ipak precizno i s trudom izradjen u bivšoj NDR. Na jedna vrata, ona leva, kao najava lepog vremena i jasnog dana izlazi žena kratkih rukava. U rukama na grudima koje kao da su sklopljene na molitvu, nosi buket cveća. U desnim vratima, svoju priliku za šetnju, a ona dolazio sa oblačnim i kišnim vremenom, čeka gospodin u crnom kaputu. Elegantan i ozbiljan, sa crnim šeširom na glavi on smenjuje stamenu, oblu damu koja neodovljivo podseća na germanski ideal lepote.

Interesantni su mi stanovnici te kućice koju sam ja obojio dodajući joj veselost zelenim krovom, žutim dovracima i crvenom fasadom. Interesantni su mi i tužni. Tako bliski, a opet odvojeni, odećom, navikama i obavezama. Žive u istoj kući, a nikada se ne sreću. Vrte se u svojoj usamljenosti terani nevidljivim i skoro neosetnim atmosverskim pritiskom.

Nekada davno, pre no što su se zalepili na tu malu plastičnu platformu, jedno s jedne, drugo s druge strane, kao dva Zemljina pola, oni su se upoznali. On joj je na tom prvom i jedinom sastanku poklonio cveće koja je ona za navek privila na grudi. Tada je prvi put skinuo šešir. Ona se smešila. I njemu je bilo lepo, ali je morao da zadrži ozbiljnost dobrostojećeg muškarca sa časnim namerama. Nudi mu se dobar posao u meteorološkoj stanici. To joj je i rekao. Baš tako - Ozbiljan, odgovoran, stalni posao.- što je još više podvlačilo serioznost njegovih planova i namera u vezi nje. Bio je direktan i smeo, a njoj je to godilo.

Ona je već razmišljala o budućnosti sve u cveću tražeći pupoljke i glavice dece koja će poskakivati oko oca kada se bude vraćao sa svog važnog posla od države osiguranog. Da baš je tako rekla i baš to mislila. Pričao joj je tad i o planinskoj kućici koju daju takvim činovnicima, mada on to,tako je tada osećao, u suštini nije, jer i sam izlazak iz radionice u kojoj je izliven, pa i tajni sastanak sa njom jeste avantura, a zna se da činovnici nisu tome skloni. Tiho i sistematično je nabrajao pokućstvo, počev od šporeta, preko frižidera, escajga, broja neophodnih čaša i njihovih vrsta, sve do bračnog kreveta i boje posteljine.

Nije da joj nije prijala ta njegova stamena preciznost, ali je ipak bila uplašena, što pomišlju da toga svega neće biti, što senkom sterilnosti i predvidivosti koju on i taj njegov posao sobom nose.

Na rastanku su se kurtoazno pozdravili (kako to nalaže bon-ton) svako sa svojom slikom idelne i mirne budućnosti (možda zato dvoja vrata na kućici).

Sutradan, ili možda je to bio samo tren kasnije, otišao je na taj posao odeven u svoj crni, neupadljiv kaput uz koji je obavezno išao i crni šešir. Bio je poslovno ozbiljan kada je ulazio u drvenu kućicu, tako važnu i tako nezamenljivu instituciju. Mislio je na svoju grethen i bio na vrhu sveta tog trena kada je stao na plastičnu platformu. Posle ceremonije prijema novih činovnika vremena, zasićenog mirisom tutkala, znao je da ga ništa sa te platforme i sa tog mesta više neće skinuti.Bio je ponosan. Ushićenje je pak ostavio podalje. Mislio je da mi ne dolikuje tako ozbiljnom.

Sudbina je htala da taj dan bude vedar. Ona, u želji da ga vidi kako ulazi u tu kuću, taj zalog njihove budućnosti, išetala je sa istim onim buketom na grudima i stala na drugu stranu platforme znajući da je on na njenom drugom polu. Opet se osetio jak miris tutkala, a vrelina dana je još pojačala snagu tog životinjskog lepka. Neznajući zbog čega, osetila je jezu zbog tog mirisa kože i tetiva koje se tope .

On, njeno buduće drugo ja, bio je unutra. Mogao ju je videti kroz prozor, ali je znala da joj se neće javiti. Ipak je on ozbiljan činovnik predan svom poslu. Biće mu dovoljno da zna da je ona tu.

Videće i ovaj buket, njeno mirisno Da.

Tako je mislila.

Od tog dana se više nikada nisu sreli.

Da bi evocirala uspomene, svakim lepim danom ona izađe napolje, s rukama na grudima prekrštenim kao na molitvu i buketom još neuvelim. Čeka ga da izađe i da krenu u taj osunčani dan.

On, kako se naoblači, natmuri i zakiši, obuče svoj crni neupadljivi kaput, natuče crni šešir i izađe da u toj kiši što lije pronađe saučesnika i sadruga svoje melanholije. Ponekad mu kiša dobro dođe i kao kamuflaža za suze s kojima otiče i ono malo avanturizma kojeg je ima jednog dana kada se iskrao iz radionice i potražio svoju Animu.

Počesto pogledam na tu kućicu i osetim radost kada se nađu u ravni vrata. Sve mislim srešće se.

Šta ću. Volim happy end.

FORMA

Potrebna je forma gospodo. Forma! - Čujem kako usklikuje jedan ulični prodavac formi na Bulevaru, sličan onim putujućin nadrilekarima koji su u vreme Divljeg zapada prodavali doseljenicima običnu vodu kao čudotvorni lek. Pokazuje na magličastu braon flašicu u kojoj se talasa neka tečnost.

-Šta bi ovaj čudotvorni lek bio bez ove ozbiljne i čvrste flašice. Iscurela bi i isparila, nestala u istoriji koja je prepuna takvih nestanaka. I u tome ništa čudovišnog nema. Razlila bi se bez cilja i žedna zemlja bi se njom napojila. Ima li u tome ikakvog smisla, gospodo? Da li bi na tom mestu izrastao čarobni pasulj? Ne! Da li bi se kakva sakata zverka iscelila? Ma kakvi. Zemlja bi se samo malo zarumenela, oblatnjavila i opet sasušila. To bi se dogodilo gospodo, a znate li zašto? Zato što nema forme! Forme koja bi toj iseliteljskoj vodici dala oblik, sputala je i usmerila pravo u grlo onoga kome je najpotrebnija. Forma gospodo čini čuda, a ne čudo samo po sebi.-

Zastao je na trenutak i oči mu dobiše neki čudan sjaj. Zaškiljio je njima i na čas one postaše samo dve crte. No to baš utiša one mnoge glasove koji već počeše da dobacuju praveći šale na račun ovog čudnog uličnog prodavca bez tezge i robe. Kada se po njegovoj proceni sve dovoljno utišalo, pa kada čak i saobraćaj, tako mi se učinilo, zastade, on naglo otvori oči, sevnu njima uokolo po gomili i malo tiše, a potom sve jače poče da govori.

- Evo ja gospodo! zar ja nisam čudo Božije. Dozvan iz eona, iz beskraja ovamo, promišlju Njegovom. O da! Gospodo, postojao sam ranije i posotjaću i potom, ali da bi me vi videli i čuli i Tvorcu je bila potrebna forma. Doduše nije mu uvek potrebna, ali poznajući vašu taštinu i maloumnost, morao je to čudo, mene da strpa u flašicu evo ovakvu- i lupi sebe po grudima-. U njoj je čudotvorni lek za svakoga. Osećam kako se u meni, kao ova tečnost u flašici, talasa to svetlo čudo Duše i Ljubavi. Evo sada ću je otvoriti - i on poče otvarati flašicu iako su svi uokolo njega čekali da se nešto drugo dogodi- i ... nastavljao je prinoseći flašicu ustima - izliti, - pokloni se tada kao kakav artista, skoro do zemlje...- Odnosno popiti-. Nakrenu tada onu braon staklenku i poče da pije. Kako je progutao poslednji gutljaj tako je počeo da nestaje pred zapanjenom gomilom. svi su zurili u tu sve svetljiju i nestalniju figuru, sve dok napokon umesto nje ne videše ulaz u park kod Vukovog spomenika. Tek tada su primetili da oni prekoputa, ljudi koji su čekali tranvaj takođe tekao bezglasno zure u njih. Tišina malo postoja u vazduhu a onda poče polako da se topi i ljudi nastaviše svako svojim poslom, da se gužvaju po uzavreloj ulici uz poneiki kometar. -E čega sve danas nema!

Burazeru koji ludak!

Jel' to neka reklama za cirkus?

Jedan mališa kojeg je majka vukla kroz gužvu, pomalo zbunjen, gledajući pred sebe zapita - Mama, sta je onaj cika plosuo iz glave?-

- Nije prosuo sine, nego popio- dobaci majka dok je gledala na obližnjoj tezgi čarape.

Isto pitanje je postavila i njegova vršnjakinja koja je sa svojom majkom krenula u drugom pravcu. I ona je dobila isti odgovor, iako joj je majka gledala kinseke patike.

Ostaće nezabeleženo, osim u porodičnim hronikama, da je tog dana kasno popodne gospodin Kosta, inženjer od svojih šezdesetak godina,čiji je stan na prvom spratu zgrade koja se nalazi na uglu Bulevara i Golsvortijeve, kome je rak bio u metastazi, ustao iz kreveta i na opšte zaprepašćenje ukućana sebi pristavio kafu i zapalio cigaretu. Iako su mislili da je to poslednji trenutak, gospodin Kosta je sutradan otišao na pijacu i odsedeo par sati sa društvom kod Kalenića. Takođe će ostati nezabeleženo da je tog popodneva jedan razroki i slabovidi mališa utrčao u bulevarsko dvorište, sa vrata nabacio svoje naočare na obližnji olinjali kauč i majci dobacio - Smetaju mi dok se igram-. Majka je osetila jezu i strah da mu se nešto slabovidom ne dogodi, ali je ipak oćutala. Tek je naveče, dok je bez naočara gledao televiziju, spremna da ga izgrdi, ustanovila da joj dete više nije razroko i da sada ima bistar i jasan pogled. Dva tri puta mu je bez reči okrenula glavu levo-desno, ko soko plen, fiksirala njegov pogled i naposletku sela za klimavi sto koji je bio u isto vreme trpezarijeski i kuhinjski i prekrstivši se bez glasa zaplaka.

Te večeri, na mestu gde se zbio čudni događaj, kada su sve tezge već bile sklopljene, jedan pas, koji je do tog popodneva sklupčan drhtuljio uz ugao obližnjeg kioska, sada je mašući repom njuškao to mesto i svojim psećim očima pratio jedan list dnevnih novina kako se bez vetra podiže uvis i obavija oko nečega. Da je znao anatomiju primetio bi da su slova, slike i senke tog lista papira formirale desnu plećku, a par požutelih listova platana bradu i grlo. Pratio je ta dva oblika sve do ugla Sinđelićeve, a zatim je zaokrenuo za jednom žutom kujom koja samo što je zbrisala ispred tranvaja.