U SADOVOJ ULICI

Pod krevetom je bio konj. Šahovski drveni konj. To je prvo što sam video kada sam otvorio oči. Sumnjivo mi je pak bilo što noge koje vidim iz perspektive poda nisu ni Volandove, ni Azazelove, ni Korovljeve već nenakvo čudo. Šuma nogu u smešnim, zabavnim, raznobojnim bakandžama. Nanjušio sam i lep parfem a njega pripisujem tankim nogama koje su se smestile na neke štule, na visoke potpetice koje se nastavljaju na šarene platforme. Sve te noge i nogice, što muške što ženske, samo su se muvale i kretale u pravilnom krugu. Čudo jedno kako noge smešno izgledaju bez tela i glava. Poput stubova. Dosadno rekao bih. Kao da drže neki nevidljivi most, dok ili šta već. Čujem i glas koji kada počne da priča, sve drugo utihne. Reče taj glas, onako autoritativno i samodovoljno da je ovo bila gostinska soba. Ona da mi kaže... “gostinska soba” - Ha!Ali - Ajde! - “Ovo je bila gostinska soba u Sadovoj ulici. Znate! Bulgakov je, čum je došao u Sadovu ulicu kupio abažur. Abažur je za njega bio simbol porodice, porodičnog života koji je imao u Ukrajini. Ovaj abažur što vidite, naravno, nije originalan, njegov, ali je iz tog vremena”. One nogice u šarenim platformama se prekrstiše i malo pomeriše. Tako sam želeo da izađem i da iznesem tog konja kojeg sam namerno gurnuo pod kanabe i da prekorim Volanda što me zamajava slikama koje i sam mogu da pravim da mi je želja za njima, ali mi je nešto govorilo da stvari nisu onakve kakvim ih vidim. Prvo, sve je toliko realno, a ja poprilično manji nego što sam navikao. Drugo, prostor se nije razvlačio po mojoj želji već je bio potpuno imun na moju veštinu da se njime igram. Umesto ruku koje su mogle da budu kandže, ali i ruke, postojale su samo kandže. Jednostavne mačije kandže tako savršeno spravljenje samo za lov i češljanje.

Treće, sve je izgledalo suviše stvarno bez i jedne one fine tanane svetlosti koja obično ocrtava svaku živu figuru i denuncira svakog koji se predamnom pojavi. Ništa nisam mogao da pročitam iz tih stubova od nogu. Ta šume se poslušno pokrenula i nestala, a zatim je došla druga još nezanimljivija. Pred njušku mi je sada stala jedna smrdljiva platnena patika. I opet slična priča o abažuru, o nekakvoj Beloj gardi, o nekakvoj polici koju je neki Bulgakov dodirivao i šta sve ne.

Šta sam mogao, lickao sam onog drvenog konja koji ni da progovori. Postavim ga pravilno pa oborim, a on ništa. Dosada. Čista dosada koja me je oterala u dremež.

Kada sam ponovo otvorio oči nije bilo nikoga u prostoriji.

Izašao sam četvoronoške i zaprepastio sam se jer nisam uspeo da se uspravim na zadnje noge. Bio sam jedna obična sibirska mačka, doduše crna, ali ništa više od toga. Nikog nije bilo u sobi. Prvi put sam tada ostetio strah. Tačnije osetio sam se izdanim. Negde u dubini duše znao sam da ovo nije igra, da nije Volandov uvrnut smisao za humor. Znate, on se retko kada šali. Ja sam za šale i budalaštine bio zadužen, nešto poput dvorske budale, tako da me je ova tišina i praznina sobe užasavala. Prešao sam u drugu prostoriju i primetio Majstorov sto. Jedino je on bio isti, sve ostalo je bilo ispremetano i uredno složeno. Znam da Majstor nikada nije bio tako uredan da sve složi kao pod konac. Na samoj ploči njegovog sekretera bilo je stako, a pod staklom neki papiri ispisani njegovim rukopisom. Pobesneo sam. To mora da je Azazelova šala, i iz sveg glasa vuknuh – Azazele! Otkinuću ti uši zbog ovoga!-

Možete zamisliti moje zaprepašćnje kada sam umesto reči čuo samo jedno dugo, banalno “Mijjjaauuuuuuuu”. Potrudih se opet i još glasnije viknuh – Ovo je smešno!!!- Ali opet se izvi- “Mijaaaaaauuuu”. Odmah za tim u sobu ulete jedna ženturača širokog struka neugledno odevena, gunđava poput Anuške i krenu da me dohvati.!

-Ne diraj me ti vrećo kobasica.- Uzviknuh, ali opet “Mjaaauuuuuuu”.....Mjjjjaaaauuuuu”. Sčepa me svojim ručerdama i odnese niz sva tri sprata i izbaci me u dvorište.

Tek me tada za gušu ščepa pravi strah. Poče da me davi onako polako, isto kako je gušio sve članove varijetea kada sam nad njima isprobavao sve svoje veštine i viceve. Prvo je pritisnuo onu tačku pod grlo, a onda lagano išao naviše do u samo grlo,pa se spuštao u grudi, pa opet naviše. Stvarno čudan osećaj koji vas tera da se negde sakrijete, a znate da se od njega skriti ne možete. Potražih prvo najskrovitije i najmračnije mesto. To je bilo pod nekim automobilom u dvorištu dovoljno niskim da me sakloni od sopstvenih misli. Strah malo popusti i srce poče da lupa malo normalnije.

Ništa mi više nije bilo jasno sem da sam ostavljen i da nema nikoga od mojih prijatelja koji bi mi barem nešto razjasnili, objanili ili se izrugali zbog mog straha.

Ostali smo samo strah, ja i noć. Ah da! I očejni smrad benzina.

Tako sam dočekao jutro.

Čim su otvorili metalna vrata na kojima je pisalo -Музей М.А. Булгакова- Odmah sam uleteo sav gladan i promrzao i pun nade da će ova mora nestati. Ipak je to stan broj 50 u Sadovoj! Ona vreća kobasica sada je bila raspoloženija, čak mi je nešto i rekla. Sačekao sam da otvori vrata stana i lagano, sav uzbuđen ušao unutra, no sve je bilo kao i juče. Mirno, bez traga Azazela, od Korovljeva ni traga ni glasa, a o Volandu i ...... i da ne pričam. Nije bilo ni lepotice Margarite zbog koje sam i oborio onog konja da je zabavim i fasciniram.

Ušao sam lagano u kuhinju, a u njoj primusi, bicikli, neki limeni tanjiri i ništa za jelo. Jezivo. Prosto jezivo! Ko da se svet izvrnuo naopačke. Razumem ja Muzej, ali da i primusi mogu biti eksponati...to ne razumem. Ponovo sam se popeo na Majstorov sto i legao na ono staklo sav iscrpljen glađu. Pogledom me je pratila ona spodoba što mi je otvorila vrata. Slegla je ramenima i zatvorila vrata.

Probudila me je galama. Ponovo je u sobu ušla jedna gomila za koju nisam imao nikakvog razumevanja. Čim su me videli počeli su da šapuću – Behamot! O velikog li dostignuća. Behamot! Pa naravno da sam Behamot, ali ne mogu da žvaćem te vaše papiriće po rukama. Što mi ne dođoste sa nekim ponudama, sa mitom i tako me umolite da vam ne počupam te kose, i ne pretvorim vas u bubašvabe. Behamot...Behamot.....Behamot.

Taj odjek je počeo da me prati danima potom mesecima koji su prešli u godine i postao više nego dosadan. Postao je nepodnošljiv tim pre što se svaki dan nizao na drugi u istom ritmu. Prvo dvorište, pa otključavanje vrata, pa moja šetnja do trećeg sprata, pa onda provera prostorija, potom otvaranje frižidera u pomoćnoj prostoriji, pa neko mleko, ili sardina, ili tunjevina. Onda opet nametljive gomile i ruke koje bi da me pomiluju (a to sa frkanjem odbijam).

Lagano sam se pomirio sa činjenicom da sam ostavljen, izdan, da sam najobičnija mačka, simpatična svima osim sama sebi.

Kiša je padala po Moskvi...onako lenjo, kao da je mrzi da pada ali mora da održi neki Junski ritam i da ispoštuje promenu boje oblaka koji su od belih, okruglastih, postali tamni i namršteni. U Muzeju je bila neslošljiva gužva. Uvek je tako subotom. Nesnošljivo puno. Ljudi se muvaju po hodniku, vade svoje olovke i flomastere i po zidovima ostavljaju svoja imena ili crteže. Čak i mene crtaju. Sve to mi je vremenom postalo dosadno i otužno. Odlučio osam, kao i svake subote, da dan provedem u dvorištu. Zavukao sam se pod jednu Tojotu i tako izbegao ono redovno ushićenje rečju “Behamot”.

Jedna grupa je završila turu po stanu i izašla u dvorište. Vodič koja me inače često hrani pričala je o meni. Nije videla da sam pod automobilom. Zevnuo sam i olizao šape i tada...baš u tom momentu čuo sam čudno zujanje. Kao kada se sijalica sprema da pukne, kao kada se između dve šipke različito namaganetisane razvije onaj svetleći luk sličan munji. Zujanje je trajalo i trajalo. Zvirnuo sam ispod Tojote u grupu i posle toliko vremena, oh! toliko vremena ponovo ugledao onu finu svetlost koja je uz sitno pucketanje obasjavala jednog turistu. Bio je bradat i sed i kao svaki turista imao foto aparat oko vrata. Nisam skidao oči sa njega. Nisam uspeo ništa da pročitam u toj auri, ali mi je srce zaigralo što je opet vidim.

Kada je grupa krenula niz Sadovu ulicu počeo sam da je pratim. Niko me nije primetio. Skrenuli su levo pored Teatra Satire ka parku koji ih vodi prečicom prema Maloj Broni. Znao sam da ne smem da išta izgovorim, da će moje “Miiijaaaaaauuuu” da pokvari sve. Zastao sam kod parka i svom snagom koju sam u sebi skupio, mislima koje su bile glasnije od svih reči viknuo bezglasno – ČEKAM TE !-

***

Čim smo izašli iz muzeja krenuli smo kroz jedan park ka Patrijaršiskom robnjaku.Naš vodič Elena Primorskaja je očito bila zaljubljena u Bulgakovljevo delo i ljubav M.A. i Jelene. Aleksandar koji je pak znao da se nedeljama pripremam za slikanje toponima iz “Majstora i Margarite” obradovao me je uplatom ekskuzije na koju smo zajedno pošli a koju je Elena tako opčinjavajuće vodila. Išlo se peške “Putevima Majstora i Margarite”. Primorska nam je odmah postala simpatična jer je bila ne pripovedač već profesor koji usput proverava naše znanje romana. Bila je prepuna dodatnih bizarnih i interesantnih podataka iz piščevog i Jeleninog života. Znala je sve, čak i vazdušnu rutu kojom je Margarita letela na putu za Bal. Obično je noću, kada uspava ćerku, iscrtavala te putanje po kartama Moskve kojih je imala nekoliko i upoređivala sa svakim zarezom u Bulgakovljevom delu. Ta njena opsednusti je uostalom i bio jedan od razloga što se razvela od Sergeja. Posebno joj je bilo značajno da saznamo da je tramvaj koji je Berliozu otfikario glavu zapravo bio tramvaj koji je sakupljao đubre i da zato nije bio osvetljen, i da poslednji, izbezumljeni Berliozov pogled je zabezeknutost jer u ulicu Mala Brona putnički tramvaji nikada nisu ulazili. Puno toga nam je zanimljivog ispričala i Aleksandar i ja smo se osećali srećnim jer smo imali takvog vodiča. Ipsričala nam je i zanimljivu priču o mačku kojeg zovu Behamot, koji svaki dan ulazi u muzej, drema na stolu koji jeste Bulgakovljev i za koji je pisac sujeverno bio vezan jer je taj sto,taj sekreter, kako kažu neki spisi, pripadao Gogolju. Bilo joj je usput i krivo što nismo videli mačka, ali smo svi preko toga lako prešli.Ta turistička ekskurzija se završila kao i što je počela, lenjom julskom kišicom.

Krenuo sam ponovo u posetu moskovskim muzejima. Pravo prema muzeju Ilje Glazunova. Iritirala me boja te zgradurine. Najviše me je, tim kičerajem, podsećala na izgled liciderskih kolača. Hteo sam da joj, kao skalpelom otvorim utrobu. Kada sam pred nju stigao, ulaz je bio zaprečen elegantnim pocinkovanim šipkama koje su me podsetile da je ponedeljak i da muzeji ne rade.

Nisam dakle imao nekog velikog izbora.Reših da krenem napamet niz i uz ulice pa gde šta vidim i šta je zanimljivo fotografišem.Levo-desno-pravo. Pravo – desno levo...... dok najedared ne izbih pred kuću za koju je naš vodič od pre dva dana tvrdila da je Margatirina. Uzbuđenje me nanovo spopade jer sada mogu da škljocam bez gužve ekskurzije. No kako sam nastavio dalje shvatih da ne idem ja ulicama po sopstvenoj volji, već da ulice mene vode. Crkva u kojoj se venčao Puškin i u kojoj je Bulgakov nekome, zaboravih kome, bio kum, Zgrada u kojoj je održan bal, ulica u kojoj su se Majstor i Margarita sreli, Jelenin stan.... Čudan osećaj, to kada te vode ulice (ne mogu reći slučaj). Naposletku izbih na Patrijaršijski ribnjak.

Vreme nad Moskvom u nedoumici. Da li da pusti kakvu kišu ili da nastavi tamo negde prema stepama.

Stajem na ugao parka i čekam da prođu automobili i prolaznici da slikam prodavnicu u kojoj je Anuška kupila ulje. To je sada neki butik imenom “MB Studija”, sa dodatkom SALE -30%. Čekam dugo jer je mesto prometno, i svako malo čujem neko zujanje. Gledam u nebo i mislim kako se vreme mora promeniti i kako mi je možda pritisak porastao pa mi zuji u ušima. Propuštam priliku da slikam lepu devojku koja sa nekom kesom iz prodavnice prolazi kroz moj kadar (ne znam zašto sam ja Anušku odmah zamislio kao lepu mladu devojku. Možda je to zbog deminutiva. Ko će ga znati?). Škljocnem kadar prodavnice-butika i krenem za devojkom koja ulazi u Patrijaršiski ribnjak. Taman kada sam smestio aparat u torbu, iznenada na devojku naleće klinac sa trotinetom. Devojka posrće, ispušta zavežljaj i nervira se. Dete polupanično nastavi da tera svoj trotinet. Toliko sam se iznervirao što mi je aparat u torbi da je zujanje postalo još jače. Sedam na prvu slobodnu klupu negde na sredini parka (možda su baš na tom mestu sedeli Bulgakovljevi junaci, pomislih), i posmatram uokolo sebe. Vreme prohladno. Po koja kap pada ali ne smeta. Na susednoj klupi dve moskovljanke od kojih se jedna umotala u toplo ćebence, ćaskaju o ko zna čemu. Preko puta jezera devojka sedi uz vodu i čita neku knjigu. Mislim kako bi bilo lepo da čita “Majstora i Margaritu” i kako da joj se prikradem i slikam da ne primeti. Palim cigaretu svestan da mi je plan neostvarljiv. Iz dubine parka ide jedan moj ispisnik od nekih 60tak godina. Na ćelavoj glavi nosi kačket, i laganim korakom, nesvojstvenim za to godište prolazi parkom. Dobacuje nešto devojci koja je umotana u ćebe i oboje se smeše. Mislim se...kako bi mi taj susret izgledao kadriran da sam slikao. Dobro! predpostavljam, ali mi je sada cigareta važnije tim pre što me leđa od šetnje bole i što mi ovaj predah prija. Pijem pivo koje sam kupio u samoposluzi i palim drugu cigaretu rešen da odem do Sadove ulice, opet do muzeja i da ako mogu uslikam mačka kojeg zovu Behamot. Gledam u kartu. Nije baš blizu, ali ne mari. Čitav dan je predamonom.

Malo lutam i naposletku dolazim u Sadovu ulicu ispred zgrade na kojoj visi okrugla tabla sa brojem 302. Veliki luk vodi u dvorište i zapravo u dva muzeja, jedan državni Muzej M.A. Bulgakov i drugi “turistički” muzej sa natpisom “Muzej Bulgakovljev dom” koji je sređen po svim svetskim standardima zabavnog i interesantnog. Oba su u istom dvorištu pri čemu je državni zaista u Bulgakovljevom stanu a ovaj u dvorištu Sadove 302 sa lepim kafićem i namontiranom lepom postavkom. Tu se i suveniri mogu kupiti.

Zujenje u ušima nije prestalo i nešto mislim kako ovaj lučni ulaz baš može dobro da mi posluži ako kiša počne da pljušti.

Kako sam krenuo ka dvorištu tako se na sred ulaza i dvorišta pojavi crni sibirki mačak lep i sav kao pufna. Počeh da se smejem i glasno izgovaram.. “Tebe tražim mangupe! Nemoj da mi zbrišeš”. On me gleda skoro nezainteresovano i čeka da mu priđem. Dok dižem aparat on lagano ide nadesno ka jednom ispustu i ka dvojici pomoćnih radnika koji stoje i puše u zabačenom i zapuštenom delu dvorišta. Pratim mačka i ko zna šta pričam naglas. On zastaje pred zidom i počinje da se prvo umiva a onda da pozira. Glasno se smejem i čučnem da ga slikam, sve vreme pričajući – “Tako sada mirnije, gledaj u mene....” Dok ga slikam jedan od radnika onaj puniji i niži mi reče - “Eta Begamot”! Odgovaram - “Znaju! Eta Begamot”. Mačku dojadi poziranje i naposletku lagano odluta prema pustom dvorištu. Ponedeljak je pa i on može da odmori od posetilaca muzeja. Sav zadovoljan uslikanim pitam radnike. Mogu li ovde da sednem da zapalim cigaretu. -Kako da ne -odgovara onaj štrkljavi sa naočarima koji je za glavu viši od svog drugara.

Dok se dim izvija pregledavam slike . Mačka ko mačka! Ko će mi verovati da sam uslikao čuvenog Behamota iz Bulgakovljavog muzeja. Sve mislim da ga negde ponovo nađem i smestim kraj vrata muzeja da ga uslikam kao dokaz ne znam ni ja čemu. Nervozno palim cigaretu i vraćam se u dvorište. Idem prema muzeju i sav nasmejan prizorom, opet uz vrisak “To majstore”! čučnem da slikam. Vidim mačka kako se namestio kraj stepenica muzeja. Uslikavam par kadrova i onda mirno sedam na stepenice muzeja. Zašto zadovoljsto moram da obeležim i žarom cigarete nikada mi neće biti jasno ali sam sa takvom slašću ponovo smotao i zapalio cigaretu kao da sam završio jedan od najvažnijih poslova. Mačak me je gledao, priša mi, malo se pomazio oko mojih nogu i otišao ispod nekih parkiranih kola. Reših tad da obiđem i onaj “turistički” muzej, jer eto, pošto nije pravi već komercijalan, on radi i ponedeljkom. Kako sam prolazio kraj jedne metalne art-nuvo klupe, prikladne za epohu tridesetih neko me oslovi - “Hudožnjik”! Okrećem glavu ka glasu. Na klupi je moj ispisnik iz Patrijaršiskog ribnjaka koji me sa simpatijama gleda i ponovo progovara - “Ti si umetnik, zar ne”?. - “Jesam”! Odgovaram.

-Odmah sam te primetio. I posmatrao te dok si sedeo na stepenicama.

-Pričao sam sa mačkom.

-Da i to sam primetio, reče.

-Ja sam vas primetio još u Patrijaršiskom ribnjaku.- Rekoh. Nešto ste pričali sa devojkom koja je imala ćebe.

Nasmeja se tome. - Da pitao sam je da li stalno nosi ćebe sa sobom? A ona mi odgovori da je kolima tu i da ćebe uvek ima u gepeku.- Rekoh joj da u moje vreme nismo bili tako praktični.

Ja sam inače fizičar, ali sam se bavio filmom i svim i svačim. Iluzijom pretežno. A odakle ste vi?

-Ja sam iz Srbije i sada skitam po Moskvi da snimim što više mogu.

Pričamo o Uspenskom i Gurdžijevu i naravno Bulgakovu. Nakon priče koja je meni bila naporna jer niisam nalazio prave reči upitah -

-Mogu li da vas fotografišem?

-Naravno!

Slikam ga na klupi iznad koje na platnu visi portert Mihaila Bulgakova.

ŠKLJOC!

Ova kiša te hoće te neće. Već mi je dojadio ovako kolebljiv Jun. Sve se ispremetalo. Ranije se znalo da kada dođe leto da Moskva postaje nepodnošljivo vrela. Izmeđ ostalog Volend je baš zbog vreline i upriličio susret u Patrijaršiskom ribnjaku. Kraj vode je uvek prijatnije.

Ali, bez obzira na kišu, volim i kada dođe ponedeljak. Onda mogu da se mirno šetam parkom i na drvo čak penjem ako mi je volja. Ovaj lenji dan je kao stvoren za mene. A ovi što se muvaju po dvorištu ni ne znaju za mene, a ni za knjige Majstorove. Samo uđu vođeni sličicama i izađu još zbunjeniji nego kada su ušli.

Mmmmmmmm! Frrrrrrrrr! Opet ono pucketanje. Ovo ipak nije jedan od običnih dana. Osećam da nije. Dlaka mi se kostreši i osećam uz to neku čudnu snagu u sebi. Kao da dolazi iz dubina ovog dvorišnog prostora. Prostor mi se krivi i leluja. Ne ovo nije jedan od običnih dana. Ponovo me nešto guši u grlu, ali znam da strah nije..... Skoro je neizdrživo. Nešto će se dogoditi. Znam da hoće!

Stajem na sred dvorišta, baš na sredinu luka ( zašto mačke imaju takav odnos prema prostoru to ne znam, ali znam da sam na sredini luka).

Evo i njega! Onaj prosedi bradonja sa fotoaparatom.

Baš me nasmeja jer reče “Tebe tražim mangupe! Nemoj da mi zbrišeš”. Pa ne tražiš ti mene već sam ja tebe zvao. Znao sam da ćeš doći, ali kada, to nisam predpostavio. Hajde za mnom! Ima ko će da me tebi predstavi.

Stalno je nešto pričao ali sam znao da neće da bude zadovoljan. Ti sa fotoaparatima nikada nisu zadovoljni jer nikada ne uhvate baš ono što misle da treba da zabaleže.. Dok me je slikao kod ona dva magupa pucketanje je postajalo sve snažnije a svetlost oko njega sve jasnija. Malo sam mu ispozirao i pozvao ga da me slika kraj vrata Bulgakovljevog obitavališta

Ponovo osećam gušenje.

Nešto se događa što ne kontrolišem.

Evo njega opet kako čuči i kako me slika kraj stepenica, a potom seda na njih. Sve mi je simpatičniji tako dečije zaigran svojim slikanjem. Još kada je rekao “To majstore”! Potpuno me je kupio.

Vazduh sada postaje još vreliji iako sivi oblaci pokrivaju Moskvu i ovo dosadno dvorište. Moram što pre pod kola. Što pre!

Muvam mu se oko nogu za zahvalu i izbegavam njegove ruke koje bi da me pomiluju.

Gušim se. Ako je kraj, nek to bude neviđeno od njega i svih.

Pod kolima mi je malo prijatnije. Pritisak popušta iako je zujanje sve bučnije.

I tada! Iznenada, kao grom bučno, kao otkorvenje čisto, kao spas milo.....čujem

-“Hudožnjik”! ....”Ti hudožnjik”!?

Načuljio sam uši i onda je sve počelo da gubi obličje. Morao sam da ispužem ispod kola. Otrčao sam nečujno do onog ispusta gde više ne beše onih radnika koji su me predstavili. Ne beše čak ni njihovog mirisa. Spopade me takva drhtavica da sam mislio da ću se raspasti na svaku dlaku koju imam.

Vrelina je postajala sve veća a prostor sve talasastiji, uvećavao se i smanjivao kao što je ranije znao, ali sada ga niasm ja kontrolisao. Spremao se da me proguta kao pelikan ribu. To se smenjivalo u talasima, ali sam ipak jasno mogao da čujem njih dvojicu.

Pričali su krajnje prijateljski, kao dobri znanci. Čak su i hvalili jedan drugod. Što su duže pričali meni je bilo sve gore.

Naposletku onaj bradati se izvini i ode u “turistički” muzej. Za njim potom ode i onaj sa crnim kačketom.

Iako su bili unitra sve sam čuo. Onaj sa crnim kačketom mu je pričao kako neke stvari uopšte nisu bile tu niti tu pripadaju. Kako bi mu rado dao svoju omiljenu knjigu ali da ne može da se odvoji od nje. Objašnjavao mu je još nešto o Bulgakovu. Kada sam čuo korake onog sa kačketom kako odlazi iz muzeja, mene uhvati takva vrtoglavica da sam pomislio da umirem. Kao kroz izmaglicu , poslednjom snagom videh nad sobom tog sa kačketom. Nasmešio se i pitao me – Ko sam ja?

Plašeći se svog Mjjjaaaaaauuuuu ipak izgovorih -

“Deo si one sile koja večito

stremi zlu, a večito tvori dobro”

To izgovorih glasom ljudskim..... i drhtavica prestade.

-I da znaš! Nikada više ne varaj kada sa mnom igraš šah! To ne trpim! -Reče mi Voland

Kada smo obojica izašli kroz prolaz u Sadovoj 302 i ja se podigao na zadnje noge, u svojoj punoj veličinu jedna žena je vrisnula tako užasnim krikom da sam se glasno nasmejao.

Ostali su pak verovali da sam turistička atrakcija.

ŠKLJOC!

Moj susret i razgovor sa ispisnikom iz Sadove ulice se nije završio prostim “škljoc”. Završio se, ili bolje rečeno- nastavio se prebacivanjem i pregledanjem fotografija koje sam tog dana snimio. Motajući pregledač prepun malih fotografija zadržao sam se na portretu mog sabesednika.

Enter- i slika ispuni sav ekran. Oznaka - P2050434! Ne odvajam se od nje kao od ostalih slika u kojima gledam oštrinu i osvetljenja. Nešto je tu jako čudno. Oko mi posmatra lik penzionisanog fizičara a potom prelazi na Bulgakovljev portet. Što više gledam to sve više uočavam sličnost ta dva lika. Nos istovetan. Usta kao precrtana. Naočare i oči. Skoro identično. Počinjem da se ježim i da mi nešto zuji u ušima. Da bih odagnao nelagodnos prestajem da gledam u sliku i izlazim na terasu sa koje gledam okolne zgrade i obližnju crkvu. Noć je pala. Prija mi povetarac. Neko se dole glasno smeje. Čujem zvuk aviona koji sleće na Domedovo. Njega nadjačava mjauk, rekao bih, mužjaka.

SUZE

Plakao je u bojama. Prva suza je obično bila plava, a onda su sledile druge boje suza, žuta, crvena, zelena, ređe ljubičasta, ali se i ona pojavljivala. Porodica je to, normalno,držala u strogoj tajnosti plašeći se što za dete što za sebe. Čim bi primetili, a majka je skoro uvek osečala kada će dete da zaplače, vodili su ga u drugu prostoriju. Prijatelji, gosti, a bilo je i slavlja kada je kuća puna, ništa nisu primećivali. Dete bi samo nestalo u prvoj sobici s desna i onda bi, kada plač prođe, a kod dece on nikada ne traje dugo, primetili male sitne tragove raznobojnih kapi i komentarisali da se dečko baš zaigrao bojama. Ono što je čudno pri svemu je i to da te suze, kada skliznu sa obraza ostavljaju samo mokar, bezbojni trag poput svih drugih suza.

Vremenom se i sam navikao na tu različitost i retko kada je plakao. Jedna omaška mu se dogodila kada je gledao sa razredom film „Crveni šal“, no u sali je bila tama pa to niko nije primetio, a pošto su još neka deca plakala svako je izbegavao da pogleda u onog drugog jer bi se tako otkrila „slabost“. Tada je shvatio da oduška svojim suzama može uvek da da u tami i samoći koja je godinama postajala sve gušča.

Junački je izdržavao sve nalete emocija, pa i one koje su bile kao cunamii te su ga, eto greške, smatrali ne kukavicom već „stenom od čoveka“ zavideći mu na njegovoj čvrstini, a on je jedini znao istinu svojih suvih očiju. Možda je zato u sudovima koje je donosio bio mek, pa i pravedan jer je u sebi ronio suze, a spolja bio krut ko gorski krš. U tom balansu na koji je bio primoran zbog same delikatnosti svojih obojenih suza koje bi, a to je dobro slutio, sve izokrenule naopačke, pa i najintimniju ispovest, nalazio je i neko zrno mudrosti pa čak bio i zahvalan zbog te mane koju je sve češće smatrao i darom.

No jedared mu se omaklo. Bilo je to u sobi njegove, sada već bivše devojke, koja mu je saopštavala da ga ostavlja. Sedeo je u dvosedu a ona preko puta njega u fotelji. Niski stočić je, shvatio je kasnije, bio neprelazna granica koju su čuvale dve čaše pune soka.

„ Ne želim više da se viđamo“ !- Tišina u sobi je počela da se leluja kao vazduh nad vrelim asvaltom.

„Ne želim više da se viđamo“! Ponovila je istim tonom nesigurna da li je on to uopšte čuo.

Gledao je u nju poput deteta i suze, umesto da krene unutra krenuše napolje...niz obraze, lagano. Prvo plava, pa teget, pa opet nebo plava...to je bilo prvi put da se jedna boja ponovila odmah. Sledile su i druge boje ali sve nekako pastelne. Jedva je primetio da plače, u stvari uopšte ne bi to primetio da se njene oči nisu razrogačile i da se u njih namah uselio strah pomešan sa nevericom, a potom samo što smeh nije usledio. Ustala je u želji da ga zagrli ali to bi značilo krah njene decidne odluke, mada je, a to je lako primetio, bila i u strahu da ako koja suza padne na njenu omiljenu belu bluzi može da ostane fleka. Ta njena preneraženost i ponovno sedanje u fotelju ga je brzo vratilo na noge i suze su stale. Usledila je tišina sada već stamena i teška. Ona se nije usudila da ga pita šta je to bilo jer je već počela da sumnja u ono čemu je bila očevidac. Bez diskrecije je, čak suviše glasno pročistila grlo posle gašenja cigarete. Znala je da će uslediti objašnjenje i bila je sve nestrpljivija da do njega dođe.

I on je pročistio grlo mnogo glasnije no ona. - „Znaš, započe... Kada sam bio klinac mene je moja baba tukla kaišem.... snažno.. i nije mi davala da plačem. Čim bi se pojavila neka suza kaiš bi jače udarao po meni. Tako sam se navikao da suzu ne puštam bez obzira na bol ili nepravdu. Baka je bila ponosna na takvog unuka... muškića kojeg je pravila. Tada smo stanovali na Zvezdari. U onom šestom crvenom soliteru na petom spratu. Nismo stajali loše,bar mi se tako čini, a nije bilo ni bogato. Živelo se i imalo za opšte potrepštine, no moj otac, koji je bio jako preduzimljiv i radan i koji je čak za vreme okupacije sitnim trgovanjem bugarskim duvanom i stripovima izdržavao svoju majku a to je ta baba koja me je tukla, i njenog drugog muža, bivšeg oficira jugoslovenske vojske, uvek je nabavljao neke dodatne poslove. Ponekada je to bilo pravljenje kutija za ratluk. Toga se dobro sećam … nastavljao joj je priču sada potpuno stabilan bez suza u sebi i bez ikakve emocije jer ih je ona sve tako precizno ustrelila kao najiskusniji lovac – Donosio bi gomilu kartona već bigovanih, to su one linije po kojima se karton savija …. na šta je ona arogantno klimnula glavom... i gomile papira na kojima je bilo odštampano „RATLUK“. Onda smo svi baba, sestra, mama, tata i ja sedali za veliki sto i svako je obavljao svoj zadatak. Savijali smo karton, mama bi nanosila karbofiks lepak na poleđinu papira i mi bismo to sve lepo lepili na kutije. Bio sam jako ponosam kada sam te kutije video u izlogu bonbondžije u Ruzveltovoj.

Nekada je tata nabavljao novogodišnje čestitke koje smo onda prodavali. Sećaš se tih čestitki? -Upita je tek da složi slike koje su počele da naviru kao potoci na kiši. Njen smešak je značio da ga prati i da joj je čak prijatno.

E! Jedne zime, pred novu godinu, a to bi bilo negde.....zastade da bi našao vremesku odrednicu....ja drugi razred …. to bi znači bila 62 ili 63 godina dođe otac sa puno kartona i neverovatnom količinom božanstveno lepog krep papira. Ne mogu da ti opišem svoje oduševljenje tim bojama. Tata je tada radio u „Jugopapiru“ i lako je dolazio do svih vrsta papira, pa i tog krep papira. Ja sam ga samo mazio jer je imao fenomenalnu teksturu. Kada je gledaš svi ti sitni nabori izgledaju kao kanjoni, a kada ga miluješ sve te golica i privlači i svaka te boja golica drugačije. Elem, tata je rešio da pravimo od kartona novogodišnje kape i maske i da ih oblepljujemo raznim bojama tog krep papira.Skoro da sam se gušio od radosti međ tim bojama i u tom mirisu karbofiks lepka koji je mirisao na bademe. Prvo smo savijali karton u one šiljate, kao mađioničarske kape, a potom i u cilindre. Svaki dan smo to radili i napravili poprilično i maski i šešira. Ja sam naviše uživao u sečenju traka raznobojnog papira i njihovom lepljenju na sam vrh kapa tako da su trake bile kao perjanice. Sve sam proveravao duvajući u njih u slušajući to njihovo šuštanje kao najlepšu muziku. - Ponovo je digao pogled na nju i bio zadovoljan pažnjom koju je primetio u njenim očima. Nisu bile hladne, nije joj bilo dosadno, tačnije nije bila nigde sem u njegovoj priči.-

Dva dana pred novu godinu – nastavi – poneli smo neku hoklicu i neku oveću kutiju. Nemam pojma kako je tata dovezao sve te kape i maske do babe i mene koji smo raščistili malo snega ispred „Tri čekića“ , to je ono mesto kod Vukovog spomenika na Bulevaru. Sećam se samo da je bilo hladno i belo. Sneg popriličan i utaban u liniji kojom idu prolaznici. Atmosvera pretpraznična. Nikada do tada nisam video toliko ljudi da prolaze, ulaze, izlaze. Sve mi je bilo očaravajuće čudno i bolno hladno. Stajali smo na tom snegu i prodavali, baba i ja. Čekali smo da tata i mama završe sa svojim poslom i da nam se pridruže, ali to nikako da se dogodi. Boleo me je nos od hladnoće, a uši već prebolele, k'o da ih nemam. Najsmešnije što smo baba i ja sasvim dugačije gledali na robu. Ona srećna što prodaje, ja nesrećan jer najlepši komadi brzo idu. Taman se zagledam u jedan, kad ga neko dohvati, plati i odnese da ga više nikada ne vidim.

Sneg je opet počeo da pada lagano i ja sam svaki čas mlatio rukama da skinem pahulje.

Tada naiđe jedan bračni par sa sinom mojih godina. Rumeni bucko koji je sav bio mrzovoljan i očito razmažen. Sve vreme se nešto drao. Čuo sam ga izdaleka, ali primetio tek kada su zastali ispred nas. Roditelji su bili razdragani našom robom. Ona je isprobavala maske, mali je kenjako i galamio, on je stavio kapu crni cilindar, mali se drao i cimao ih za kapute. U jednom momentu njegov otac dohvati šiljatu kapu sa perjanicom da mu je pokaže i da mu je isproba na glavi sve navlačeći mu tanku belu gumicu kape pod bradu. On se toliko razjogunio da je počeo da mlati rukama oko glave i besno strg'o kapu sa glave uhvativši je za perjanicu i sve one trake, a ni danas mi nije jasno kako, popadaše po snegu, a za njima i kapa koju je bacio.

Odjednom boje se razliše, potekoše po tom vodnjikavom snegu i onoj bljuzgavoj prtini.

Boje su umirale na moje oči!

Tu tugu ne mogu da ti opišem! - reče shvatajući da joj je dao gradaciju bola i da je njena odluka o ne-viđanju poput lahora sada već prošla kraj njega.-

Savio sam glavu i počeo bez glasa da plačem. Baš me je brigalo što je baba tu. Čak nisam više ni znao da je tu, baš me je brigalo za kaiš koji će da usledi ne odmah, ali kad tad. Plakao sam u tišini koja je pokrila čirav bulevar pa lagano Beograd i mene celog.

Suze su padale na snega... ali u bojama

Od tada su mi suze u bojama i tu ništa ne mogu da uradim.

- Ponovo u tišini zapali cigaretu, gucnu malo soka i dodade- Od tada me baba više nije tukla.

BELI EKRAN

Sedim pred belim ekranom. Sve liči na stop-kadar. Čak i dim iz moje cigarete stoji nepomičan i zmijolik. I on nešto čeka. Voleo bih da čujem neku muziku u off-u ove slike dok gledam sebe u leđa, opuštenih ramena - i ja slika (ako je to slika).Od negde, daleko , daleko čini mi se, čujem zvuk. Naprežem se da ga dokonam. Šta ga je proizvelo? Možda neki stvor, još živ, daje signale i tako prvo sebi sebe potvrđuje. Veše ga nema. Opet tišina i nepomičnost. Napet isčekujem te slabe vibracije u vazduhu koje će me uzbuditi.Trčim ispred vremena i misli i čak vidim kako će zvuci krenuti u intervalima, pravilnim, u nekom ritmu, bilo kakvom, samo da ih ima.Ništa. Ramena mi se još više spuštaju. Gledam se u potiljak i ne verujem da sam to ja. Pogledao bih se i u lice da se osvedočim sopstvenim postojanjem ,ali se plašim. Dovoljna mi je bila jedna astralna projekcija. Druga mi ne treba, a ne znam ni da li bih je izdržao. Polako se pokrećem. Pružam ruku ka paklici cigareta. Imam osećaj da je vazduh zgusnut ko med i da kaplje polako niz moje prste koji se sada lepe za upaljač. Hoće li se uopšte nešto pokrenuti sem mene usporenog, spuštenih ramena. Pokrećem oči. One su još uvek najbrže. Na stolu : čaša, četiri karte Beovoza za pravac Beograd-Pančevo, din.5.00, No2151884. Ispod njih su neke vizitkarte.Kraj njih CD na čijoj rikni je odštampano "Bane mp3 Prince,Macy Gray,Sheryl Crow", tek na uglu CD-a leži paklica Ronhill lights, na njoj plinski upaljač, ova paklica se samo vizuelno, zbog ugla gledanja spaja sa posebnom uplatnicom Službe za platni promet na kojoj je, rukom službenice Telekoma upisana cifra od 4.433,60 din, koju sigurno neću uplatiti za Sim-paket, Panasonik telefon koji je još pre dva sata trebalo da leži na svom punjaču, prazna kutija Maxell CD-R 74 XL, u kojoj mi je Aca vratio cedeove. Na samom uglu stola leži "drvena" kutija šibica iz 60-tih sa crtežom svrake ("Drava" Osjek) puna rades pera za crtanje koju sam kupio za 30 dinara na Kalenić pijaci i kraj nje disketa koja će mi svoju tajnu otkriti tek po učitavanju A drajva. Visoki zid enciklopedija i leksikona ograđuje ovaj prostor stola i seče liniju prozora. Napolju je toplo, tiho i noć je. Moja ramena su i dalje spuštena. Misao je lenja kao i telo. Pitam se, nije li sva ova tehnologija, njena furiozna nezaustavljiva trka ka bržem, boljem, sigurnijem, jednostavnijem, samo mađioničarski trik koji bi trebalo da nam sugeriše kretanje, a da sve zapravo stoji u mestu kao i ja u ovom trenutku. Šta znače sve te vesti o novim bržim procesorima, Pentjumima II, pa III, pa IV... Šta mi znače nove Nokije, Simensi, Alkateli sa mp3 plejerima, fotoaparatima i vezom sa internetom? Na šta me pozivaju sva ta lepa lica i izvajana tela, te ubedljive oči i sugestivni pogledi sa bilborda, tv i kompjuterskih ekrana? Na jurnjavu za tehnologijom koja već ima prednost od par godina, ako ne i decenija? Na šta me pozivaju ako ne na predaju, na bespovratano odricanje od sopstvenog vremena ; Na bedno, jalovo bitisanje u paklu hipertrofiranih želja , na život grobara sopstvenih ideja i misli, na mentalni vampirizam koji će se napajati krvlju tuđih, virtualnih i simuliranih života pravljenih samo da bi moja žeđ bila još veća i nezasitnija. Zar mi samo novi proizvodi mere i pokreću vreme?

Možda bi trebalo da se preslišam šta se to promenilo osim tehnologije, novinskih naslova ( a i oni se ponavljaju) i dizajna (pakovanja).

Ne znam odakle da počnem, a plašim se i onoga do čega ću da stignem.

Predpostavljam da je na TV-u sada neki film. Akcionog žanra zasigurno. Na kakvom drugom kanalu su izveštaji puni ratova, napetosti i katastrofa. Čitav svet je pretvoren u anestezirano gledalište, nepomično i uplašeno prizorima koji su uvek izvan njega, i u isto vreme skamenjeno zadivljujućim mogućnostima i brzinama koje su svuda oko njega. Predstava je jednostavna, pučanska i ima samo dva modula. Ako nije zastrašujuće i krvavo, onda je koketno i zavodljivo Samo on, jedinka, ličnost, nije deo tog spektakla. Ličnost je davno i vešto izlovana i sparušena vegetira u čauri od iluzija, verujući naivno ( a zašto bi ta predstava uopšte postojala)? da je ipak ona deo svega toga, pa čak i cilj, čvrsto uverena da spomoć dugmića na svom daljinskom upravljaču, telefonu, kompjuteru, bira predstavu, protagoniste, režisere, proizvode, ideje, prostore, zemlje i gradove, a ne uviđajući da svakim pritiskom na bilo koje dugme anestetik postaje sve jači, a njegova zavisnost od novih podstrekača žalja sve veća. Jedinka nestaje u masi sumanutih kakofonija tipkača dugmića od kojih svako misli da ima originalnu partituru.

Ali muzika je izdajica, primećujem, jer je njen ritam obrnuto proporcinalan društvenom ritmu. Svet je sahranjen još sredinom, sada već prošlog veka. To što sada trajemo je modulni život čiji cilj je stvaranje iluzije kretanja i promena.

Kroz glavu mu mile saveti svetih podvižnika i monaha koji savetuju da se u prilikama kada se pojavi neki nama neznan duh, i kada želimo da rasvetlimo prostor iz kojeg on stiže, ili u kome boravi, da mu postavimo sasvim jednostavna pitanja- Ko si ti? i Šta želiš od mene?

Lukavi na ta pitanja ne ume i ne može da odgovori, a da se ne izda . Tako branimo i spašavamo sebe.

Čini mi se da se dim moje cigarete lagano diže prema plafonu. Pratim ga pogledom i ne znam da li da mu se radujem ili da mu zavidim. Sležem ramenima. Pokret misli izazvao je, kao kakvom lančanom reakcijom pokret vazduha, a ovaj pak pokret mojih ramena. Opet ih sležem i uživam u gibanju svojih trapezastih mišića.

Kako sam zadovoljan što vidim te pokrete! Polako se vraćam u sebe kroz potiljak i vidim beli ekran kako belji postaje. Dobro je! pomislih, sada mogu ja da se projektujem na njega, i pevušim.

Bi bap, a lu- la ! She is my baby! Bi bap, a lu-la.