SUZE

Plakao je u bojama. Prva suza je obično bila plava, a onda su sledile druge boje suza, žuta, crvena, zelena, ređe ljubičasta, ali se i ona pojavljivala. Porodica je to, normalno,držala u strogoj tajnosti plašeći se što za dete što za sebe. Čim bi primetili, a majka je skoro uvek osečala kada će dete da zaplače, vodili su ga u drugu prostoriju. Prijatelji, gosti, a bilo je i slavlja kada je kuća puna, ništa nisu primećivali. Dete bi samo nestalo u prvoj sobici s desna i onda bi, kada plač prođe, a kod dece on nikada ne traje dugo, primetili male sitne tragove raznobojnih kapi i komentarisali da se dečko baš zaigrao bojama. Ono što je čudno pri svemu je i to da te suze, kada skliznu sa obraza ostavljaju samo mokar, bezbojni trag poput svih drugih suza.

Vremenom se i sam navikao na tu različitost i retko kada je plakao. Jedna omaška mu se dogodila kada je gledao sa razredom film „Crveni šal“, no u sali je bila tama pa to niko nije primetio, a pošto su još neka deca plakala svako je izbegavao da pogleda u onog drugog jer bi se tako otkrila „slabost“. Tada je shvatio da oduška svojim suzama može uvek da da u tami i samoći koja je godinama postajala sve gušča.

Junački je izdržavao sve nalete emocija, pa i one koje su bile kao cunamii te su ga, eto greške, smatrali ne kukavicom već „stenom od čoveka“ zavideći mu na njegovoj čvrstini, a on je jedini znao istinu svojih suvih očiju. Možda je zato u sudovima koje je donosio bio mek, pa i pravedan jer je u sebi ronio suze, a spolja bio krut ko gorski krš. U tom balansu na koji je bio primoran zbog same delikatnosti svojih obojenih suza koje bi, a to je dobro slutio, sve izokrenule naopačke, pa i najintimniju ispovest, nalazio je i neko zrno mudrosti pa čak bio i zahvalan zbog te mane koju je sve češće smatrao i darom.

No jedared mu se omaklo. Bilo je to u sobi njegove, sada već bivše devojke, koja mu je saopštavala da ga ostavlja. Sedeo je u dvosedu a ona preko puta njega u fotelji. Niski stočić je, shvatio je kasnije, bio neprelazna granica koju su čuvale dve čaše pune soka.

„ Ne želim više da se viđamo“ !- Tišina u sobi je počela da se leluja kao vazduh nad vrelim asvaltom.

„Ne želim više da se viđamo“! Ponovila je istim tonom nesigurna da li je on to uopšte čuo.

Gledao je u nju poput deteta i suze, umesto da krene unutra krenuše napolje...niz obraze, lagano. Prvo plava, pa teget, pa opet nebo plava...to je bilo prvi put da se jedna boja ponovila odmah. Sledile su i druge boje ali sve nekako pastelne. Jedva je primetio da plače, u stvari uopšte ne bi to primetio da se njene oči nisu razrogačile i da se u njih namah uselio strah pomešan sa nevericom, a potom samo što smeh nije usledio. Ustala je u želji da ga zagrli ali to bi značilo krah njene decidne odluke, mada je, a to je lako primetio, bila i u strahu da ako koja suza padne na njenu omiljenu belu bluzi može da ostane fleka. Ta njena preneraženost i ponovno sedanje u fotelju ga je brzo vratilo na noge i suze su stale. Usledila je tišina sada već stamena i teška. Ona se nije usudila da ga pita šta je to bilo jer je već počela da sumnja u ono čemu je bila očevidac. Bez diskrecije je, čak suviše glasno pročistila grlo posle gašenja cigarete. Znala je da će uslediti objašnjenje i bila je sve nestrpljivija da do njega dođe.

I on je pročistio grlo mnogo glasnije no ona. - „Znaš, započe... Kada sam bio klinac mene je moja baba tukla kaišem.... snažno.. i nije mi davala da plačem. Čim bi se pojavila neka suza kaiš bi jače udarao po meni. Tako sam se navikao da suzu ne puštam bez obzira na bol ili nepravdu. Baka je bila ponosna na takvog unuka... muškića kojeg je pravila. Tada smo stanovali na Zvezdari. U onom šestom crvenom soliteru na petom spratu. Nismo stajali loše,bar mi se tako čini, a nije bilo ni bogato. Živelo se i imalo za opšte potrepštine, no moj otac, koji je bio jako preduzimljiv i radan i koji je čak za vreme okupacije sitnim trgovanjem bugarskim duvanom i stripovima izdržavao svoju majku a to je ta baba koja me je tukla, i njenog drugog muža, bivšeg oficira jugoslovenske vojske, uvek je nabavljao neke dodatne poslove. Ponekada je to bilo pravljenje kutija za ratluk. Toga se dobro sećam … nastavljao joj je priču sada potpuno stabilan bez suza u sebi i bez ikakve emocije jer ih je ona sve tako precizno ustrelila kao najiskusniji lovac – Donosio bi gomilu kartona već bigovanih, to su one linije po kojima se karton savija …. na šta je ona arogantno klimnula glavom... i gomile papira na kojima je bilo odštampano „RATLUK“. Onda smo svi baba, sestra, mama, tata i ja sedali za veliki sto i svako je obavljao svoj zadatak. Savijali smo karton, mama bi nanosila karbofiks lepak na poleđinu papira i mi bismo to sve lepo lepili na kutije. Bio sam jako ponosam kada sam te kutije video u izlogu bonbondžije u Ruzveltovoj.

Nekada je tata nabavljao novogodišnje čestitke koje smo onda prodavali. Sećaš se tih čestitki? -Upita je tek da složi slike koje su počele da naviru kao potoci na kiši. Njen smešak je značio da ga prati i da joj je čak prijatno.

E! Jedne zime, pred novu godinu, a to bi bilo negde.....zastade da bi našao vremesku odrednicu....ja drugi razred …. to bi znači bila 62 ili 63 godina dođe otac sa puno kartona i neverovatnom količinom božanstveno lepog krep papira. Ne mogu da ti opišem svoje oduševljenje tim bojama. Tata je tada radio u „Jugopapiru“ i lako je dolazio do svih vrsta papira, pa i tog krep papira. Ja sam ga samo mazio jer je imao fenomenalnu teksturu. Kada je gledaš svi ti sitni nabori izgledaju kao kanjoni, a kada ga miluješ sve te golica i privlači i svaka te boja golica drugačije. Elem, tata je rešio da pravimo od kartona novogodišnje kape i maske i da ih oblepljujemo raznim bojama tog krep papira.Skoro da sam se gušio od radosti međ tim bojama i u tom mirisu karbofiks lepka koji je mirisao na bademe. Prvo smo savijali karton u one šiljate, kao mađioničarske kape, a potom i u cilindre. Svaki dan smo to radili i napravili poprilično i maski i šešira. Ja sam naviše uživao u sečenju traka raznobojnog papira i njihovom lepljenju na sam vrh kapa tako da su trake bile kao perjanice. Sve sam proveravao duvajući u njih u slušajući to njihovo šuštanje kao najlepšu muziku. - Ponovo je digao pogled na nju i bio zadovoljan pažnjom koju je primetio u njenim očima. Nisu bile hladne, nije joj bilo dosadno, tačnije nije bila nigde sem u njegovoj priči.-

Dva dana pred novu godinu – nastavi – poneli smo neku hoklicu i neku oveću kutiju. Nemam pojma kako je tata dovezao sve te kape i maske do babe i mene koji smo raščistili malo snega ispred „Tri čekića“ , to je ono mesto kod Vukovog spomenika na Bulevaru. Sećam se samo da je bilo hladno i belo. Sneg popriličan i utaban u liniji kojom idu prolaznici. Atmosvera pretpraznična. Nikada do tada nisam video toliko ljudi da prolaze, ulaze, izlaze. Sve mi je bilo očaravajuće čudno i bolno hladno. Stajali smo na tom snegu i prodavali, baba i ja. Čekali smo da tata i mama završe sa svojim poslom i da nam se pridruže, ali to nikako da se dogodi. Boleo me je nos od hladnoće, a uši već prebolele, k'o da ih nemam. Najsmešnije što smo baba i ja sasvim dugačije gledali na robu. Ona srećna što prodaje, ja nesrećan jer najlepši komadi brzo idu. Taman se zagledam u jedan, kad ga neko dohvati, plati i odnese da ga više nikada ne vidim.

Sneg je opet počeo da pada lagano i ja sam svaki čas mlatio rukama da skinem pahulje.

Tada naiđe jedan bračni par sa sinom mojih godina. Rumeni bucko koji je sav bio mrzovoljan i očito razmažen. Sve vreme se nešto drao. Čuo sam ga izdaleka, ali primetio tek kada su zastali ispred nas. Roditelji su bili razdragani našom robom. Ona je isprobavala maske, mali je kenjako i galamio, on je stavio kapu crni cilindar, mali se drao i cimao ih za kapute. U jednom momentu njegov otac dohvati šiljatu kapu sa perjanicom da mu je pokaže i da mu je isproba na glavi sve navlačeći mu tanku belu gumicu kape pod bradu. On se toliko razjogunio da je počeo da mlati rukama oko glave i besno strg'o kapu sa glave uhvativši je za perjanicu i sve one trake, a ni danas mi nije jasno kako, popadaše po snegu, a za njima i kapa koju je bacio.

Odjednom boje se razliše, potekoše po tom vodnjikavom snegu i onoj bljuzgavoj prtini.

Boje su umirale na moje oči!

Tu tugu ne mogu da ti opišem! - reče shvatajući da joj je dao gradaciju bola i da je njena odluka o ne-viđanju poput lahora sada već prošla kraj njega.-

Savio sam glavu i počeo bez glasa da plačem. Baš me je brigalo što je baba tu. Čak nisam više ni znao da je tu, baš me je brigalo za kaiš koji će da usledi ne odmah, ali kad tad. Plakao sam u tišini koja je pokrila čirav bulevar pa lagano Beograd i mene celog.

Suze su padale na snega... ali u bojama

Od tada su mi suze u bojama i tu ništa ne mogu da uradim.

- Ponovo u tišini zapali cigaretu, gucnu malo soka i dodade- Od tada me baba više nije tukla.

BELI EKRAN

Sedim pred belim ekranom. Sve liči na stop-kadar. Čak i dim iz moje cigarete stoji nepomičan i zmijolik. I on nešto čeka. Voleo bih da čujem neku muziku u off-u ove slike dok gledam sebe u leđa, opuštenih ramena - i ja slika (ako je to slika).Od negde, daleko , daleko čini mi se, čujem zvuk. Naprežem se da ga dokonam. Šta ga je proizvelo? Možda neki stvor, još živ, daje signale i tako prvo sebi sebe potvrđuje. Veše ga nema. Opet tišina i nepomičnost. Napet isčekujem te slabe vibracije u vazduhu koje će me uzbuditi.Trčim ispred vremena i misli i čak vidim kako će zvuci krenuti u intervalima, pravilnim, u nekom ritmu, bilo kakvom, samo da ih ima.Ništa. Ramena mi se još više spuštaju. Gledam se u potiljak i ne verujem da sam to ja. Pogledao bih se i u lice da se osvedočim sopstvenim postojanjem ,ali se plašim. Dovoljna mi je bila jedna astralna projekcija. Druga mi ne treba, a ne znam ni da li bih je izdržao. Polako se pokrećem. Pružam ruku ka paklici cigareta. Imam osećaj da je vazduh zgusnut ko med i da kaplje polako niz moje prste koji se sada lepe za upaljač. Hoće li se uopšte nešto pokrenuti sem mene usporenog, spuštenih ramena. Pokrećem oči. One su još uvek najbrže. Na stolu : čaša, četiri karte Beovoza za pravac Beograd-Pančevo, din.5.00, No2151884. Ispod njih su neke vizitkarte.Kraj njih CD na čijoj rikni je odštampano "Bane mp3 Prince,Macy Gray,Sheryl Crow", tek na uglu CD-a leži paklica Ronhill lights, na njoj plinski upaljač, ova paklica se samo vizuelno, zbog ugla gledanja spaja sa posebnom uplatnicom Službe za platni promet na kojoj je, rukom službenice Telekoma upisana cifra od 4.433,60 din, koju sigurno neću uplatiti za Sim-paket, Panasonik telefon koji je još pre dva sata trebalo da leži na svom punjaču, prazna kutija Maxell CD-R 74 XL, u kojoj mi je Aca vratio cedeove. Na samom uglu stola leži "drvena" kutija šibica iz 60-tih sa crtežom svrake ("Drava" Osjek) puna rades pera za crtanje koju sam kupio za 30 dinara na Kalenić pijaci i kraj nje disketa koja će mi svoju tajnu otkriti tek po učitavanju A drajva. Visoki zid enciklopedija i leksikona ograđuje ovaj prostor stola i seče liniju prozora. Napolju je toplo, tiho i noć je. Moja ramena su i dalje spuštena. Misao je lenja kao i telo. Pitam se, nije li sva ova tehnologija, njena furiozna nezaustavljiva trka ka bržem, boljem, sigurnijem, jednostavnijem, samo mađioničarski trik koji bi trebalo da nam sugeriše kretanje, a da sve zapravo stoji u mestu kao i ja u ovom trenutku. Šta znače sve te vesti o novim bržim procesorima, Pentjumima II, pa III, pa IV... Šta mi znače nove Nokije, Simensi, Alkateli sa mp3 plejerima, fotoaparatima i vezom sa internetom? Na šta me pozivaju sva ta lepa lica i izvajana tela, te ubedljive oči i sugestivni pogledi sa bilborda, tv i kompjuterskih ekrana? Na jurnjavu za tehnologijom koja već ima prednost od par godina, ako ne i decenija? Na šta me pozivaju ako ne na predaju, na bespovratano odricanje od sopstvenog vremena ; Na bedno, jalovo bitisanje u paklu hipertrofiranih želja , na život grobara sopstvenih ideja i misli, na mentalni vampirizam koji će se napajati krvlju tuđih, virtualnih i simuliranih života pravljenih samo da bi moja žeđ bila još veća i nezasitnija. Zar mi samo novi proizvodi mere i pokreću vreme?

Možda bi trebalo da se preslišam šta se to promenilo osim tehnologije, novinskih naslova ( a i oni se ponavljaju) i dizajna (pakovanja).

Ne znam odakle da počnem, a plašim se i onoga do čega ću da stignem.

Predpostavljam da je na TV-u sada neki film. Akcionog žanra zasigurno. Na kakvom drugom kanalu su izveštaji puni ratova, napetosti i katastrofa. Čitav svet je pretvoren u anestezirano gledalište, nepomično i uplašeno prizorima koji su uvek izvan njega, i u isto vreme skamenjeno zadivljujućim mogućnostima i brzinama koje su svuda oko njega. Predstava je jednostavna, pučanska i ima samo dva modula. Ako nije zastrašujuće i krvavo, onda je koketno i zavodljivo Samo on, jedinka, ličnost, nije deo tog spektakla. Ličnost je davno i vešto izlovana i sparušena vegetira u čauri od iluzija, verujući naivno ( a zašto bi ta predstava uopšte postojala)? da je ipak ona deo svega toga, pa čak i cilj, čvrsto uverena da spomoć dugmića na svom daljinskom upravljaču, telefonu, kompjuteru, bira predstavu, protagoniste, režisere, proizvode, ideje, prostore, zemlje i gradove, a ne uviđajući da svakim pritiskom na bilo koje dugme anestetik postaje sve jači, a njegova zavisnost od novih podstrekača žalja sve veća. Jedinka nestaje u masi sumanutih kakofonija tipkača dugmića od kojih svako misli da ima originalnu partituru.

Ali muzika je izdajica, primećujem, jer je njen ritam obrnuto proporcinalan društvenom ritmu. Svet je sahranjen još sredinom, sada već prošlog veka. To što sada trajemo je modulni život čiji cilj je stvaranje iluzije kretanja i promena.

Kroz glavu mu mile saveti svetih podvižnika i monaha koji savetuju da se u prilikama kada se pojavi neki nama neznan duh, i kada želimo da rasvetlimo prostor iz kojeg on stiže, ili u kome boravi, da mu postavimo sasvim jednostavna pitanja- Ko si ti? i Šta želiš od mene?

Lukavi na ta pitanja ne ume i ne može da odgovori, a da se ne izda . Tako branimo i spašavamo sebe.

Čini mi se da se dim moje cigarete lagano diže prema plafonu. Pratim ga pogledom i ne znam da li da mu se radujem ili da mu zavidim. Sležem ramenima. Pokret misli izazvao je, kao kakvom lančanom reakcijom pokret vazduha, a ovaj pak pokret mojih ramena. Opet ih sležem i uživam u gibanju svojih trapezastih mišića.

Kako sam zadovoljan što vidim te pokrete! Polako se vraćam u sebe kroz potiljak i vidim beli ekran kako belji postaje. Dobro je! pomislih, sada mogu ja da se projektujem na njega, i pevušim.

Bi bap, a lu- la ! She is my baby! Bi bap, a lu-la.