NISAM TE SE NAGLEDAO

ili SKASKA O MAČORU I VRAPCU

Šmugnuo je iz kafića onako kako se mačor noću šunja iz podrumskog prozora.Jedva da je neko tamo primetio da sada pripada čuburskoj noći osvetljenoj tek ponekim kandelabrom.

Predhodno je, čim je svirka bila završena, rutinskim, širokim zamasima ruke obmotao kaiš oko vrata gitare, spustio je kofer, zaklopio ga i klimajući glavom drugarima iz benda dohvatio se izlaza.

Nikada ranije nije tako brzo otišao sa gaže. Bio je malo uznemiren, ako bi to bio pravi izraz za ono što je osećao. A osećao je smutnu i zbunjujuću popaljenost provociranu Danicinim prstima.

Znao ju je iz kafića. Znao je da je razvedena i da svake subote svraća sa svojim «dečkom» na njihovu svirku u «Mačor». Volela je da đuska i skače uz iole brži ritam, a pri tome je, što je bilo nemoguće ne primetiti, dobro mešala. Kukovi su joj uvek pratili njegove sinkope. Samo zbog nje je nekada, namerno, ubrzavao ritam, a naročito onda kada bi došla u streč panralonama koje su pratile, i oblikovale obline njenih još uvek dobro držećih guzova.

«Dobra matorka» - komentarisao bi očima Rade harmonikaš.

A ova noć je sva pomalo bila čudna.

U «Mačoru» gužva kao i svake subote, ali sem Danice, njenog dečka, i poznatog mu tihog para u ćošku, sve su bila nova, mlađa i nepoznata lica.
Cevčilo se pivo – što je značilo Džej, Haris, O'đila i redovni kafanski hitovi.

Brka koji je u klub ušao sa tri zgodne curice naručivao je pesme i kitio harmoniku hiljadarkama. Zato nisu ni pravili problem kada je po treći put naručio «Nisam te se nagledao».

A baš taj treći put Danica je ustala i povukla svog dečka da igraju na prostoru ne većem od kafanskog ajncera.

Normalno – bila je u streč pantalonama, i normalno – opet je ubrzao ritam, a ona je zahvaljivala brzim i sitnim pokretima guze.

U jednom momentu, leđima okrenuta njemu, svila se ka svom dečku koreografski simulirajući poljubac. I dok je dečko buljio u njen poprilični dekolte, njena guza je, tik ispod gitare, pritisla njegovog đoku i o njega nastavila da se trlja. U ritmu. Ne propuštajući ni jednu jedinu sitnu sinkopu. Nije imao gde. Iza njega je bio šank, a ispred ona i izdajica koji je izdaju obznanjivao sve žešće i tvrđe.

Danica se ispravila.

Pritisak guzova je popustio.

Odahnuo je.

Podigla je ruke na «...takooo brzooo sve je prošloooo....»... a onda – na «.... Ja sam tebe iiiiizgubioooooo»... ponovo se presamitila ,, izdužila vrat ka zablentavljenom dečku opet simulirajući neku žudnju, zabacila ruke za leđa....i jako, jako vešto, prstima koji kao da su imali oči, nepogrešivo precizno ga zgrabila za nabrekli ud . Trijumfalno.

Od tog momenta pa nadalje, do kraja gaže njemu se dizao i spuštao bez nekog naročitog povoda. Danica više nije ustajala na igru. Pila je vino veseleći se uobičajeno.

Zato se tako brzo iskrao. Hteo je taj osećaj popaljenosti i zbunjenosti što duže da zadrži u sećanju, a kafansko ćaskanje potire svaki takav utisak.

U «Vrapcu» je svirka bila redovna. Subotnja. Kafanska. Duda ju je pozvala da joj pravi društvo i da se jada na muža. Standardna jadikovka o zanemarenosti, bezosećajnosti, o manjku seksa, o dosadi, o svemu onome o čemu bi i ona Dudi mogla da kuka. S tom razlikom što Duda još uvek ima muža, a što ona muškarca nije osetila, pa... skoro već godinu dana.

Pile su Šardone.

Primetile su par dobrih «komada». Odmeravale ih, pomalo koketirale dizanjem čaša u nazdravlje, i komentrisale svakog uz masne opaske.

Duda se spremala na start, tek sporta radi, a ona razmišljla da je, drugarstva radi, podrži . Doduše razočaravala ih je inertnost tih vinopija. Razočaravala i pomalo, tek u ozbiljnijoj analzi pretvorenoj u vic, postajala odraz njihovih ishlapelih strasti.

«A i mi smo ti za gledanje» - vikala je zbog jake muzike Dudi na uvo. «Još malo pa ću postati reklama za Mišelinke».

«Za tu reklamu su dovoljne i tvoje sise!» Odgovarala je glasno i uz smeh njena drugarica. «Oni klinci za šankom u njih bulje ko mače u slaninu».

E to joj je prijalo.

Muzika je stala i premestila se za njihov sto. Dule basista se nag'o nad nju – «Koju pesmu?» pitao je kratko. «Onaj gospodin ...tamo...» pokaza glavom na jednog stamenog i uglađenog tipa koji je dizao čašu u nazdravlje ... « ...nas je poslao da ti odsviramo koju naručiš».

Nije znala šta bi. Jedva da je i razmišljala pre no što je rekla... «Znaš onu... kako ide?.....Ono...Nisam te se nagledao....».

Muzika je krenula, a i gospodin koji ih je poslao ka njenom stolu.

Zamolio je za igru i ona je ustala. Bio je trbušasat kao i ona. Zaplesali su «stiskavac». Počeli da se njišu.

Nije bio neki plesač, a ni šmeker. Bio je tek tako, čovek iz kafane. No prijao joj je taj muški stisak. Opet se osećala kao Žena. A to joj je bilo važno. Da se s vremena na vreme tako oseća.

Njegove butine su povremeno tek nehatno dodirivale unutrašnjost njenih. Osetila je tanano uzbuđenje, a onda i snažan nalet želje da njegovu butinu, kao pravu batinu, stegne svojim. Normalno, nije to učinila, ali je i dalje nastavila da mašta o tome- Taman toliko da oseti da se polako vlaži.

Dok je vozio sa Čubure ka Zemunu rešio je ipak da svrati u «Vrabac» da vidi Duleta, popije jednu i dogovori tezgu za sledeći četvrtak. Kita mu je već počupala par dlaka i odbijala da se smiri. Parkiraće kod «Vrapca», popiti jedno piće i pravac kuća, mislio je dok se peo u Siđelićevu na Gardošu.

Završila se naručena pesma i njen lagan ples. Čovek se zahvalio i otišao da sedne sa svojim društvom, a ona, nozdrva još raširenih, prvo sede kraj Dude koja je naručivala sledeće piće, a onda naglo ustade i reši da izađe malo na vazduh. Bio joj je potreban.

Sreća! pomislio on videvši parking mesto tik pred «Vrabcem». Poneo je gitaru sa sobom i zalupio vrata.

Spuštala se niz uske stepenike, željna dubokog uzdaha sveže letnje noći i pitala se ima li užeg stepeništa ka nekoj kafani od ovog.

Samo da nema nikog na stepeništu jer će morati da se spušta sa gitarskim koferom, pomisli u isto vreme dok je mislio ima li užeg stepeništa ka nekoj kafani od ovog.

Na zavijutku video je njene listove koje je lagana suknja u indijskom stilu, lizala. Laka tkanina se pripijala uz njih, a onda lagano, ljubavnički odlazila i ponovo se na njih puteno i strasno vraćala. Podigao je pogled spreman da krene nazad ka izlazu, a onda vide taj božanstveni dekolte i liniju koja je lila toplotu pravo u njegovu sad već nabreklu muškost. Ukopao se željan da je potpuno oseti uz sebe. Tu ženu, svaku njenu bogatu oblunu, počev od sisa, preko stomaka do butina.

Prebacio je kofer u levu ruku, desnu spustio uz telo i pripio se uz zid.

Primetila je da njegov kofer liči na ogromni falus.

Neće da se pomeri! Neću ni je! prođe joj kroz glavu dok je, sad već namerno i zbog razlike u visini stepenika, pritiskala svoje veke grudi tik uz njegov vrat i čvrsto rame.

-Koji magarac! -režala je u sebi sve vrelija od svog i njegovog tela.

-Pederčino!- nevaspitana!- prošlo joj je kroz glavu onog momenta kada je na svom bregu osetila njegovu stisnutu pesnicu koja nije imala gde.

Eksplodir...! Mamu joj..... Kako je pokkkv...! ....Samo sporije, sporije molim te! .....! …. ovi tanki materijeli!

Glava mu je bubnjala od naleta razbacanih reči koje je ovaj neverovatni događaj vitlao negde tamo, u nezaborav.

Osećao je oblinu njene pice čak i na zglobovima prstiju.

Ukočio je ruku.

-Ni Stalone je ne bi sad oborio- pojavi se slika kao vic.

Zastala je, a onda namerno, ne znajući zašto. pojačala pritisak svog brega gledajući ka ulazu u strahu da neko ne naiđe i prekine ovo divno ludilo.

Osveta zbog nevaspitanje? Zloba? Drskost? Zašto stojim? Jesam li normalna?

Otvorio je šaku lagano,sve strahujući da ona to ne primeti i ne zavali mu šamarčinu.

Nastavio je da gleda naviše sve u nadi da niko neće krenuti iz kafane.

Osetila je kako se šaka otvara. -Kakvo bre cveće! -Diskaveri bi ovo trebalo da snima usporeno!- smejala se sebi na tu misao zapljusnutu njenim sokovim koji bi taj petoprsti mesnati cvet da zaliju.

Karlica je sama, bez njene volje, lagano počela da pojačava pritisak, pomerajući se mikron po mikron u sekundi. -Trajanje!- trajanje! -trajanje! -Nemoj da je povučeš! -Ostani! - šaptala je sebi u moždinu.

Šaka se savršeno uklopila u oblinu njenog brežuljka.

-Kao Jing i Jang! Savršeno! mislio je dok je pritiskao šaku na njenu picu božanstveno toplu i drhtuljavu.

Buđža mu je ludeo i gurao zip farmerki koje su ga surovo tamničile svojom grubošću. Iz ruke mu ispade kofer i pade pravo na levo stopalo. -Sreća! -Bez buke! -Ne mrdaj dalje! - razgovarao je tamo neki deo mozga, još slobodan za ovaj svet, sa gitarom.

-Koliko ovo traje!? - Nije valjda fajront! - Jutro? - Pala mu je gitara!- Sreća!- Bez buke!- tiho! -Tiho!- Tiho!- mucali su njeni kapci čas spokojno sklopljeni čas napola otvoreni .

Tama hodnika i tišina su bili baš potaman.

Vatra se pela u grlo a toplina spuštala ka nogama koje su bivale sve slabije.

-Gubim pamet! Ovo je tako...tako nemoguće.-

Više nije mogla da kontroliše ni kukove ni telo, a nije joj bilo jasno ni šta se pomera. Ona? Stepenište? On?

Sve se, bre, pomera- Tešila je sebe pokušavajući da uspostavi kontakt sa pameću i pristojnošću po kojoj je bila znana i kojima se ponosila.

Sve se pomera i ja ću sada da nastavim....- Gde da nastavim?...Da nastavim..valjda..tamo...sam ...krenul..... ovo mora da .... sve ....vrti se....

Stisak šake je popustio.

-NEEEE! - vrisnulo je celo telo!

A onda, Skoro u istom momentu kako je stisak popustio, njegova ruka ulete pod lastiš suknje, pod lastiš njenih gaćica- pravo ka Njoj. Mokroj. Vreloj. Otvorenoj. Tako, tako šarenoj željama i žudnjama. Svaka rač, svako pitanje, sve! - nestade!

«Koliko je to trajalo?» Pitala ga je koji mesec kasnije.

«Nemam pojma». Odgovorio je iskreno.

I

BAŠ OVE NOĆI

Gledam niz ulicu. Mačka iskače iz kontejnera uplašena visokom tamnom figurom koja mu prilazi. Čovek kojem zbog daljine ne mogu da vidim lice vadi neki dugačak štap na čijem je jednom kraju, umesto eksera kao kod ostalih reciklanata kontejnere, guka, pa mi ta štapina više liči na bat. Hvata je sa obe ruke i počinje da lupa o tu mamutsku kantu za đubre. Lupio je par puta, a onda počeo da viče snažno i razgovetno :

- 'Ajmo! Znam da to želite. Ova ogromna mistična vrata ove noći se otvaraju samo za vas.

'Ajmo dame i gospodo!

Unutra je duboki bas. Drma samo vas i samo rad vas. Tako se nešto ne sme propustiti. Ključevi su u mojim rukama. Ja sam vaš čuvar ove zipovane noći. Unutra su slonovi, divlje zveri, polu-žena-polu-zmija, Minotaur služi piće i priča viceve. Maduza stoji pred ogledalom! Gorgone igraju striptiz! Ajmo dame i gospodo. Ovo je jedinstvena prilika da čujete pesme sirena i vidite vreme kada se zbog pesme, zbog poezije dame i gospodo, skakalo u duboka mora. Odisej, to bezočno, profano biće proze začepilo je uši da ne čije čistu poeziju koju vi sada možete čuti. More u koje ćete potom skočiti služimo besplatno.

'Ajmo! 'Ajmo! Meine Damen und Herren!Vreme prolazi a vrata su sve manja i uža.. Nema unutra ničeg veselog. Uveravam vas. Dovoljno je da ste vi unutra, dame i godpodo. Samo vi.

'Ajmo! Ovo je poseban hardver za vaše zipovane softvere. Ovde će se sve vaše ljubavi, svi strahovi, sva sećanja, osmesi i suze, reči i misli, pesme i pisma, čak i razglednice, sve vaše cipele, od broja 1 do 45, sve pocepane patike, majce, farmerke, maturska, venčana i posmrtna odela, svi rođaci i prijatelji, pa čak i neprijatelji, učitelji i profesori, svi pogledi raspakovati, unzipovati takoreći. Moćićete da ločete opojni nektar. Osetićete kako besmrtnost pupi u vama. A ko dočeka jutro, dame i gospodo, više nikada neće kompresovati sebe. Postaće nekompatibilan za navek.

'Ajmo dame i gospodo! 'Ajmo. Jutro se bliži i novi tatu će pokriti vašu išaranu kožu.

Nastavi je potom samo da lupa već iskrivljeni i ulupani kontejner. Lupao ga je besno i mahnito, kao tam-tam.

Skrenuo sam i pogled i put, sve u strahu da mu vidim i prepoznam lice.

Imam utisak da je moje tipkanje po ovoj tastaturi samo imitacija njegovog ritma. Da li to ove noći neko lupao o kontejner iz kojeg je predhodno iskočila mačka. Zašto je iskočila?

Da li se uplašila onoga što je bilo unitra ili onoga što je spolja stizalo, nikada neću znati.

  IVANOVA KORITA

Niko ne bi mogao za njega da kaže da je lepa. Ali niko za nju ne može da tvrdi da nije interesantan.

Lice kreolsko, puno linija koje kao da su po njemu povlačene samo za portretiste, i fotografe koji traže nešto karakteristično. Nešto što je slutnja. Nedorečena.

Cigareta se žari tek ovlaš stisnuta njenim punim, senzualnim - Anđelina Žoli – usnama.

Veoma je svestan šta radi dok u njih bulji menadžer kafane u koju je svratila tek pošto je odlučila da se večeras malo provede sa svojom prijateljicom.

Oblizuje jarko našminkane usne, i lagano prekršta noge tako da mogu da se vide krajevi mrežastih čarapa.

Uvek uživa, bilo da radi, bilo da se provodi, u tim pogledima koji se svode na detalj njenog tela. Voli taj trenutak kada segment postaje važniji od celine, i kada sama postaje taj segment.

Momak koji frflja od pića i nešto žučno raspravlja sa njenom sisatom prijateljicom, pretvorio ju je, ukradenim pogledima u detalj tople otkrivene butine, a menadžer restorana u usne.

Obojicu, veoma vešto i profesionalno zadovoljava dok gladi dugu crnu kosu perike i napućeno ispušta dim.

Malo mu se vrti u glavi, ali svima za njenim stolom se vrti u glavi. Jednima od vina, drugima od viskija.

Odavno je naučila da ne pamti ljude za stolom. Nije bilo rezona za to. Ali je zato jako dobro pamtila mušetrije. Rezon u tome i ne treba tražiti. To valjda radi svaki trgovac.

Voleo je o sebi da misli kao o trgovcu. Prodavao je zadovoljstvo. Ta misao joj je bila dovoljna, jer niko kao on nije zno da zadovolji muškarca. Niko tako nije pušio kao ona i niko, a to su mu samo oni hrabri klijenti priznali, nije umeo da pogodi sve erogene zone.

Često je mislila da bi bila dobar psihijatar, jer mu je instinkt uvek govorio šta klijenta pali. Nije morala o tome da razmišlja. To je prosto bio dar... isti onakav kakav je imao Jovan .

Osetila je kako osećanja, kako sećanja nadolaze kao Lim i rastu, prelivaju se preko ove noći.

Brzo je izvadila cigateru iz pakle i opet zapalila, iako se predhodna još dimila u pepeljari. Zagledala se u picopevca od pevača koji je vešto vrebao one koji će da ga okite. Trenutno je bio za stolom prepunim pijanih žena i pevao onu -To je moja kuća živeo sam tu- ili tako nekako. Nije pamtila pesme uz koje se uvijala i njihala svojim muškim kukovima. To je bio deo ponude, performans, pa zato nije bilo potrebe da pamti reči. Ritam je bio dovoljan.

Dim cigarete nije bio dovoljan da zamagli sliku Jovana i sobe koja gleda na Lim.

Ruka joj dohvati čašu sa vinom. Lagano je prinese jarko našminkanim usnama i zali sobu blagom bojom šardonea.

Tog momenta i smiraj dana nad Ivangradom obli difuzno svetlo boje vina i Jovanovih očiju koje ga gledaju čudno. Jako čudno.

• Jel tačan rezultat? – Pita.

Jovan ni ne gleda u svesku ispunjenu matematičkim formulama, i klima glavom, ali nekako odsutno.

• Jel tačno? Pita opet

Jeste – progovara Jovan i dalje ne gledajući u rezultat.

To je možda zato, misli on, što je Jovan najbolji student u Ivangradu, i što poznaje matematiku bolje od svakog profesora. Ne mora ni da gleda da bi znao da je tačno. A ako on kaže da je tačno – onda tu nema zbora. Nije ga džabe njegov otac angažovao da i od njegovog deteta napravi materijal za najboljeg studenta. Kada će već u Beograd, onda mora da bude najbolji. Govorio je otac.

Tajac. Jovan ga gleda pravo u oči i kao da vreba.

On šeta pogledom izmeđ Jovanovih očiju i sveske. Nešto mu igra u stomaku, nešto jako strano što podseća na tremu , a opet nije ona.

Jovanov pogled je sada negde na njegovom uhu, i on se još čudnije oseća.

Primetiće da sam klempav- prolazi mu kroz glavu u isto vreme kada i misao da ga baš briga što će to primetiti.

Pogled kao da se pretvorio u dodir i on oseti kako se prijatno ježi. Tek kada prvi talas prijatnosti prođe shvati da to nije bio pogled već Jovanova ruka koja mu je milovala uho.

Kako je znao da to volim?

Kako je znao da to volim? ponovo odzvoni jače no tonovi Korga koji je grmeo u kafani neku Harisovu, dok su žene dizale ruke i pokušavale da nadjačaju 200 vati ozvučenja.

Polupijano pogleda u svoje noćašnje društvo.

Dobro je. Niko ne primećuje njeno odsustvo. Onaj opet bulji u butine i ona ih još više razmiče. Menadžeru su sada zabavnije raspaljene gošće. Trlja se jednoj zgodnici uz bok i dere se. Doduše ima sluha, ali se dere.

Rade, ti si dobar matematičar, i lep dečko – tiho priča Jovan dok ga mazi ispod uha po vratu.

Oseća da je ukočen i nemoćan da išta uradi i da išta shvati.

Jovan. Najbolji matematičar u Ivangradu čija slika u gimnaziji krasi vitrinu sa đacima kojima se škola ponosi, sada se divi njemu, Radetu. Ali ne divi mu se kao učeniku, ni kao momku, već nekom Radetu kojeg tek naslućuje kroz Jovanove ruke i tihi, baš tihi glas. Jedva uspeva da izgvori glupo –Jesam li? i sav se strese od jakog naleta topline koji grunu od grudi koje Jovan dodirnu.

U jednom jako kratkom momentu sve mu postade kristalno jasno i istog trena sve se zamuti nemoću. U najsitnije čestice rasprsnu se sav. Prvo nestade ime, a za njim svo znanje o onome što Jovan čini.

Kako je znao? bila je jedina misao, - Kako je znao kada ja to ne znam? Znao je! – Kako je znao..... ako .... kako .... znao.....

Dok je gasila cigaretu i hvatale se za novu neko za stolom pozva pevača .

Šta da naručim? – pita momak koji je prestao da bulji u međunožje.

Pitanje je grubo izvuče iz sobe u kojoj je beransko veče počelo da boji zidove u teget i ljubičasto.

Njena prijateljica za čije sise ni jedan dekolte nije dovoljno veliki, i dalje je pokušavala da zabavi brkatog sagovornika kafanskom anegdotom, ne znajući da su one neprepričljive i da sve što ona ima da kaže nalazi se između dve dojke,a kadkad i nešto niže.

Ajde kaži ti!- nastavlja momak hvatajući sisatu malo iznad kolena tek da joj skrene pažnju. Diže ruku i pogled ka picopevcu koji bolja od Dezmonda Morisa ume da čita gestove kafanskih gostiju i koji se u hipu nađe kraj stola.

Sisata plavojka zastade na tren da u maliganskoj izmaglici pronađe neki naslov, ali je Rada preduhitri i izgovori – Ivanova korita!

• Ivanova korita! – ponovi glasno momak.

IVANOVA KORITA! doviknu picopevac klavijaturisti.

Krenuše poznati taktovi koji su je uvek silili da ustane, ne toliko zbog ritma koliko zbog reči koji ga prate.

Ustao je i počeo da njiše uskim muškom kukovima koji su zbog visokih štikli pravili mnogo veće amplitude.

U glavi mu se još više zavrtelo kada je naslutio oči koje ga prate iz ćoška kafanskog sfumata i koje se gube u dubini vremena.

Žmarci se razmileše uz kičmu i sjuriše u moždinu. Zabacila je glavu da bi mogla, kao konj repom da bije po golim leđima. Nije džabe Gabana napravio takvu haljinu koja se sva kopča od napred, a može jednim pokretom da se svuče preko glave. Zna taj italijan šta je fetiš. Jašta!

Duga perika ju je milovala i spreda i od nazad; a oči, te oči Jovanove milovale su ga svuda i dizale mu muškost. Muškost! pomisli i nasmeja se.

Nasmeja se i sisata plavuša, a ostali zapljeskaše rukama prateći ritam, gledajući je kako igra i uživajući u njenom ushićenju.

Kafana je sve više ličila na Ešerove slike koje se Dalijevski tope u vremenu i prostoru.

Oči su postajale sve veće i prodornije.

Otkopča jedno dugme odozdo i sevnuše butine koje su skupe čarape sa lepljivim šavom sekle na hladnu i vrelu polovinu.

Picopevac je postajao sve glasniji i beznačajniji.

Klap, klap-klap. Klap! pevale su šake.

Otkopčala je i ostalu dugmad sve dok haljina nije sama spala i uvila se oko visokih potpetica kao odbačena zmiska kožica.

Klap! klap-klap- Klap ! – Ne pomaaaže voda majkoooo

sa korita Ivanovaaaaaaaaaaa

Klap! klap-klap- Klap!

Oči Jovanove, te oči koje se tako lako pretvaraju, magičnom strasnom metamorfozom u ruke Jovanove, u ud Jovanov, sada su postale velike kao oko tunela. Gutale su svo vreme, svaku spoznaju, svaki oblik. Svako ja.

Klap! klap-klap- Klap!

Zabila je nokat duboko u kožu tik ispod pupka i naglo povukla nagore. Negovana koža se razdvojila kao zipom otvorena i ona nastavi da je skida dok svu nije svukla sa sebe.

Ostalo je samo golo vrelo meso koje je drhatlo na ulju očiju Jovanovih.

Klap! klap-klap- Klap! Klap! klap-klap- Klap! Klap! klap-klap- Klap!

Klap! klap-klap- Klap! -lijek su mi, stara moja
medna usta Jovanova

Klap! klap-klap- Klap! Jovanovaaaaaaa- vrištala je sisata plavuša a podpomagao joj bariton momka koji je sada držao obe šake na njenim butinama.

Nastavila je da igra osećajući da ne sme da pusti glas jer će to biti vrisak koji će sve duhove prestrašiti, a ona je baš želela da igra za tog strašnog duha iz kafanskog sfumata.

Počela je da čupa meso sa sebe i doseti se spota Robin Vilijamsa. Mogao bi da joj bude brat, pomisli. A mogla bi da ga tako strasno oboljubi da je nikada više ne zaboravi, onako kako ona Jovana ne zaboravlja.

Da li i Robin ima svog Jovana?

Ima – prolete joj kroz glavu dok je otkidala uspaljeni ud kao poslednji mišić što je držao tu skelu od kostiju.

Klap! klap-klap- Klap – činile su kosti dok su padale po podu uspomena

Klap! klap-klap- Klap- činile su šake kafanskih perkusionista dok su je ponovo sastavljali u Radu.

.......u snu mi se Jova javi
ozdravicu od ljubaviiiiiiiiiiiiiiiiii

Završavao je pesmu picopevac.

Muzika stade. Sve se smiri.

Udahnula je duboko, zastala, lagano je pomilovala dugi pramen perike , onako kako to rade muškarci misleći da je to ženski manir i poljubila picopevca u znojavu ćelenku.

-Od toga se ne ozdravljuje već boluje,- tiho mu reče.

ZMIJSKA LIČINA

Primetio sam je već na stanici. Išla je samouverena, ponosna na svoju sigurnost koju je tako brižljivo složila i navukla na sebe. Končana duga crna bluza, koja je ličila na pancir i diskretno otkrivala njena gola ramena, padala je preko oblog, finog struka. Crne platnene pantalone obavijale su se oko butina i lupkale listove pri svakom malom koraku. Mora da je išla na neki važan sastanak, jer takvu nervozu i pogledanje na sat mogu da izazovu samo oni bitni sastanci u koje se ulažu dani konstruisanja hipotetičnih pitanja i odgovora.

Lepo je i mirisala.

Autobus je začudo stigao polupun (izbegavam poluprazan, jer prvim izrazom asociram puninu, što je bliže istini).

Stala je tako da sam mogao pažljivo da je posmatram. A interesovala me je. Ne svojom ličnošću, ne izgledom, već onim što je imala na sebi.

Tek tada sam primetio da je njen osnovni akcent, skoro definicija bila zmija. Počev od kaiša, preko kratkih čizama, torbe, sve do šnale bilo je u znaku reptila. Azijske, koralne, zvečarke, obavijale su se oko nogu, glave, kukova. Doduše nikada nisam video tako zelene ni tako modre zmije ali krljušti su bile ono što je dominantno i što definiše njenu pojavu. Pomislio sam kako sve to izgleda lepo, čak lepše od originala. Da je u pitanju prava zmijska koža neke od krljušti već bi otpale, neke se pomalo uvile oko svoje ose, a neke ružno nakrivile kao da će svaki šas da ogole zmijski svlak. Ovako otšrampane (i smelo obojene) te krljušti su sve bile u najboljem mogućem redu, onako kako priroda nikada ne bi uspela da ih poređa. Ona, priroda, hirovita kakva jeste, prilagodila bi tu kožu zmiji, ali ne i čoveku koji je rad da je ima i da se njom diči i kinđuri. Zato su tehnolozi, ti alhemičari ljudskih snova i čovečije zavidljivosti, sve precizno precrtali, docrtali ono što je nedostajalo da bi štamparski kliše bio funkcionalan i napravili melanž Afrike, madam Pompadur, Azije, Dejvi Kroketa, Sjenkjeviča, Amerike, Gutenberga, Alvina Toflera, Milice Jovanović (nesvršenog studenta ekonomije koja je oduvek želela, i napokon u maju 2008. kupila zelenu tašnu od - "tako dobre imitacije zmije") , J.J.Kejla, Gorana Mirkovića (crnoberzijanca koji je uvezao tu tašnu od zelenog reptila sa monogramom D&G) i ko zna koga i čega još.

Zapitao sam se takođe da li pseudo stvari stvaraju pseudo ljude? Po njoj, Milici Jovanović, ne bih rekao. Izgledala je tako sigurna i samozadovoljna; a to nije običaj kod pseudo ličnosti. Kako je lepo kada se pomiriš sa imitacijama. One nadopunjuju one silne praznine, ono nepravedno osustvo originala u našim životima, a pri tom ne zahtevaju nikakvu vrstu odgovornosti za svoje postojanje. Kopiju možeš uništiri, zaboraviti, spaliti, iscepati, baciti, a da niko ne primeti njihovo odsustvo. Naprotiv. Time će biti još prisutnije stotine drugih istovetnih, pa čak i boljih kopija, takvih da će im i originali zavideti na savršenosti i slobodi koju im sam naziv "kopija" dopušta i bezgranično širi.

Original je nepodnošljiv u svojoj samoći, zahtevnosti i ćudljivosti. Njemu su neophodni posebni uslovi, neprekidna nega i pažnja, inače će se, hirovit i bezobrazan zbog svoje jedinstvenosti, poput operske primadone, razljutiti i razboleti na smrt.

Blago svakom ko se na kopije navikne. On nikada neće osetiti tugu nestanka, ni jad rastanka.

Čini mi se da mi je sve ovo proletelo kroz glavu dok je ona otvarala svoju zelenu Dolče& Gabana tašnu da pronađe novac za autobusku kartu.

Blago je pomerila kuk desno-na gore a onda lagano zavukla ruku u tminu reptila koji se kao udav obmotao oko njene šake koja je još mirisala na lak.

Prsti su pravili piruete po prostoru koji bi po definiciji morao biti poznat. Misli su pak izvodili stakato obaveštavajući je kratkim tonovima o sadržaju utrobe zelene, trbušaste zmije "koja je kao prava". Mali prst je na kratko prešao po ivici koja kao da se predomišljala između oštrine i blage zaobljenosti. "Pismo za Velju! Samo da ne zaboravim da svratim do pošte." Dok prsti preleću po predmetima u tašni stakato misli se nastavlja- Pošta, dve stanice ranije, mamini lekovi, apoteka, maska za lice, kukasti nos, kako može da izađe sa tako prljavom... novac je bio u džepiću, ovaj kondukter smrdi, zašto ovaj bradati bulji u moju tašnu, ostaviti pudrijeru kod kuće, jesam li napunila mobilni, ova parfimerija nije loša - svratiti, zaključala sam, Davidof će ostaviti utisak, ovaj nije normalan, ne veruje valjda da postoje ovako zelene zmije, ima nas svakakvih, a ne izgleda priglupo... "Izvol'te" izgovara jedva čujno. Momak joj vraća tri dinara kojima ona hrani svoju zelenu ljubimicu. Novčići se praćaknu kao miš, nemoćni išta drugo do da ulete u usta tog gmizavca.

Izašla je kod Vuka i hitrim, čvrstim korakom otšetela do Ruzveltove 17. Na tabli, jedva primetnoj, pisalo je- JOP Marketing Group-. Teška blindirana vrata progutala su je kao tašna novčiće i uskoro je ispljunula ljutu i nezadovoljnu.

To popodne se , prepričavajući drugarici dan, smejala definiciji posla koji su joj ponudili.

Neki uštogljen, neobrijan tip joj je rekao da će biti menadžer prodaje. Na ćutnju i zapitanost prijateljice dodala je - a to znači da špartam Bulevarom i nudim kese i plastične šoljice-. Zamisli šta su mi još rekli! dodala je kikoćići se - Mogu veoma brzo da postanem i direktor prodaje ako nađem neku budalu da za mene radi.

Srknula je kafu, upalila Davidof (koji je trebalo da ostavi utisak) i dodala na kraju, zaključujući još jedno razočarenje - Ljudi su stvarno neverovatni. Kupe dva kompjutera, iznajme gajbu, naštampaju vizitke i misle da su biznismeni. Koje foliranje !-

        VESELA

Nije ni primetila kada je postala udovica. Tek kasnije, pošto se vreme nanizalo u ogrlicu do pojasa, rekonstruisala je taj događaj presudan za njenog muža, a tako običan za nju.

Ne bi ga se ona dosetila da za sto u uglu, onaj najdalji, koji nikada nije volela da opslužuje, nije seo taj mistični. Čim je ušao i uneo hladnoću u tu prigradsku krčmu, otmeno nazvanu „restoran“, počele su da flešuju slike i predosećanja.

Bio je veoma običan, ali uglađen i elegantan, a takvi ljudi po pravilu ili nose veoma važne vesti sa sobom, ili ništa u sebi ne nose. Ovih drugih je nebrojeno puta više...pomisli dok mu je prilazila da primi narudžbinu.

„Izvolite“! Prosvira kroz retke zube i zastide se što je „z“ više zvučalo kao „s“. Nikada joj to nije smetalo, osim kada je htela da ostavi utisak obrazovane žene, što je nekada, reklo bi se, bila, nekada dok je čitala i pratila kulturna događanja u gradu.

Moraće da popravi zube što pre i pomade ...i faciall wash mora češće da upotrebljava. Eh mogla bi, da joj ćerka nije stasala za iste hemikalije, da joj...Sve je to proletelo Veseli kroz glavu dok je uglađeni gost lagano okretao pogled ka njoj.

Nasmešio joj se uljudno, i lagano, kao da ima vremena na pretek. Izgovorio- „Kafu. Crnu i Gorku“!

Znala je ona šta će joj naručiti i pre nego ga je pitala, ali je začudi način na koji su reči bile izgovorene. Do njenih ušiju su dolazile baš sa velikim početnim slovima.

Dođe do šanka i uzdrhta. Dosetila se istog takvog čoveka, nekada davno.. dok je bila mlada, poletna i puna života. Ponovo se okrenula ka gostu. Zagledala mu je profil uokviren u zamagljeni prozor „restorana“. Što je duže posmatrala, to su se žmarci sve više peli uz butine i hladili kičmu. Da! To je on, ali malo matoriji. To je on! Ponavljala je svakim korakom sa ajncerom u rukama, kao neki bluz ritam. Leva noga je bila – TO JE a desna ON. Tako i stiže sa svojim metronomom do posetioca. Pažljivo spusti šoljicu na sto, a onda mirno, bez najave, sede kraj gosta.

Kao i onda u „Domovini“ u koju je navratila posle pokupljnih potpisa na fakultetu. On ni tada ni sada nije obratio pažnju na njenu drskost. Ni onomad nije pitala da li je slobodno mesto za njegvim stolom. Jednostavno je tada, seća se, puna snage i lepote, mlada majka, apsolvent, dohvatila stolicu i sela. On joj se i tada, kao i sada, nasmešio i primio je u svoj ćošak. I onda je, kao i sada, ...-O, kako SADA uvek traje, a ONDA nema nikakvu referencu- pomislila kako je hladno u ćošku i kako ga treba počistiti. Banalne asocijacije su upečatljive, toliko da bez problema mogu da povežu dva vremena i dve osobe koje je ona istog momenta imala u sebi. Spustila je lagano ruke na sto i razmahnula njima kao da će da zapliva. U tom se vazduh razdvoji i onako nevidljiv kondenzova praveći šare, pa slike.

Vesela namreška nos i jako stisnu kapke. Pomisli da je migrenozni napad, ali bubnjanje nije prelazilo u glavobolju. Naprotiv- obećavalo je nešto. Okrete glavu ka uglađenom gostu. On se i dalje smeškao. Čekao je nešto od Vesele. Ona uzdahnu jednom, pa drugi put.

Negde tamo, u prljavoj sobi, klizač je prelazio preka žica gitare. Na kauču koji je ličio na gomilu izgužvanih novina, sedeo je svirač sa senkom i čovek bez senke. Tonovi su bili masni i toksični. Peli su se, puzali uz zidove i topili ulja sa platna koje je muzičar nekada davno slikao kada god bi ostavljao gitaru. Kap po kap boje padala je na njegovo već ćelavo teme i slivala se niz obraze kao obojena suza. Ritam je postajao sve brži, a prsti sve prepleteniji. Masna šarena lokva kraj stopala počela je da se živo penje njegovim listovima koji su davali ritam ovoj tugovanki.

I čovek bez senke je pevao, ali ga muzičar nije pratio. Razumeo je reči, ali nije razumeo jezik kojim peva. To ga je teralo u još neverovatnije akorde, tako prefinjene, da su gačci koji nadleću polja uokola zgrada ovog naselja, počeli da menjaju boju perja. Čak su i pecaroši koji su se tog popodneva našli u obližnjem ritu primetili promenu na svrakama i na vranama. Manje ptice nisu ni mogli da vide.

Sa pragova gotare prvo su počeli da opadaju zakoreli dani. Jedan odzvrcnu sa G praga, okrete se u vazduhu i zvecnu kraj Veselinih nogu.

To je trže, posle ona dva uzdaha. Pogleda ona opet u gosta i primeti da mu se lice menja. Bore, kojih nije bilo mnogo, ispravljahu se u linije, a one se kriviše kao na slici Pikasa. - Kupačice – asocira ona i zagleda se u tela koja se izvijahu puna umiljatog autoerotizma i snage.

Tako se i ona izvijala onog jutra posle „Domovine“, jutra kada je postala udovica.

Probudio ju je tada detinji plač. Skazalka je bila na 5. Tutnula je rasplakanoj devojčici flašicu u usta, a onda počela da sprema doručak za svog muža koji je tog dana, prvi da, trebalo da na svoj posao „za stalno“. Bila je srećna što je ono što joj je obećao mladi uglađeni čovek iz ćoška u kafani kraj fakulteta, tako brzo počelo da se ostvaruje. Posle njenog - „Sve bih dala samo da se on zaposli“ rekao joj je da će se svesrdno potruditi da njen muž dobije „stalni posao“ što pre i da će joj se to veče javiti jer već ima u vidu jedno mesto. Uz to je, ne bez strasti, dodao da „SVE“ ima mistični prizvuk. Polaskalo joj je to, ta rečenica jer ju uje shvatila kao bezopasno, diskretno udvaranje.

Uistinu se javio tu noć. Telefonsko zvono, nekoliko rečenica i srećna vest za nju. Muž se nije ni mnogo čudio ni opirao. Bio je zauzet akordima i harmonijama koje su mu se uvlačile u kožu. Pomerale su ga u sinkopama. Na mnoštvo njenih rečenica i planova koje je ređala kao Lego kockice, praveći zašeđerenu raznobojnu buduđnost, izgovorio je samo jedno osdsutno - „Super“. Tek na ljutito i preglasno- „Ti to moraš“! Koje je bilo u duru i u pogrešnoj intonaciji, ravno i bez sklada, on odvrati - „Ma važi. Sutra u 7 u IKL-u. Čuoo sam“! I dok je ona nastavljala da guđa on je sirao razmišljajući zašto ona sve vreme priča u duru. Tonovi prirode su molski. Ptice pevaju u molu, reka u molu teče, čak je i tišina molska. Samo mašine i iskakanje iz zgloba prirodnog je dursko. Svirao je a pristi su mu postajali sve sporiji. Jeza se pela uz kičmu. On ostavi gitaru, isključi „Maršala“ i zatvori prozor.

Prvog jutra Veselinog udovištva bilo je puno snage i zadovoljstva. Sve se u njoj mešalo. Bila je ponosna na svog muža koji je, eto, od danas „odgovoran“ čovek. Svakog meseca će da se vraća sa platom. Sigurnom. Ej! Držabni je to posao. Tu nema propadanja i kada se propadne. Platica teče. Kolika da je ali stiže. Redovno. Krediti. Godišnji odmor. Bolovanja. Neće više da sačekuje „lovu od tezgi“, da ga jutrom viša pripitog i umornog, neće niko moći da ga „ispali“.

Sve će od sada biti na svom mestu. Njena majka koja umesto stakala u naočarima nosi danca tegli jer je oči izgubila u obračunskoj službi šećerane, neće moći više da joj zamera kako se neprilično udala.

„Onaj tvoj zvrndov nema pojma o životu. Ja sam bre do penzije bila najbrža na Walther mašini za računanje. Moji prsti su bolje radili nego njegovi. Mali- CANK! - Hiljadarke. Domali – CANK! - Stotke, Srednji – CANK! - Desetice Kažiprst – Jedinice! Veseli je uvek falilo CANK! Ispred jedinica, ali ono nikada nije izgovarano u ovoj tiradi. „Palac- nastavljala je majka svoj najomiljeniji monolog- plus, minus, puta, delenje. Desna daje ritam Frmmmm, frmmmm... Rezultat“! Trijumfalno je završavao ovaj slepi miš sve žmirkajući da nazre efekte svoje umešnosti. Posle toga se obično naglavce kačila negde uz plafon i odatle smireno i kao Parmenif davala svoj sud. „To je umetnost- Cank, cank...frmmm“!

Cank!Cank! Frrmmm! Neko ispred kafane kresnu auto. Ode! Vesela izvadi cigaretu a uljudni gost upaljač. Dok se zahvaljivali na ovom gestu kojim joj odavno nije niko načinio plezir, primeti da gost nema zenice. Čitava mrežnjača bila je crna i bezdana. Kao tunel je vodila negde izvan glave, negde u ono jutro kada je uzela lopatu i prvu gomilu zemlje bacila na muža. Tada je osećala snagu i mož da prekine njegov san, da svoju ljubomoru zbog ženskog vremena i bremena nahrani trijumfom budnog nad pospanim, brižnog nad neodgovornim, ozbiljnog nad nesmotrenim. Prišla je krevetu i tiho, puna ponosa i ljubavi nad toplom, milom i dugokosom glavom, prozbori- „Ajde. Vreme je. Sad' je 6“. Muž naglo, skoro skokom razgrnu zemlju sa sebe koja se onako u letu pretvori u čaršav, i panično se zagleda u Veselu. Prozbori samo - „A“?

Te večeri zahvati drugu lopatu i baci je preko muzičara. Počela je da je zahvata još dok je on saopštavao utiske sa posla. Svaki je bio grđi od predhodnog. Počeo je od buke u hali a završavao sa bukom i haosom u plitkim mozgovima. Ona je sve slušala iz kupatila u kojem se zapirala spremajući mu nagradu. Nije ni primetila da je po pločicama razlila zemlju. Tek s jutra spremajući se da ga probudi primeti blato po predsoblju. Nije ga bilo na pokojnikovim cipelama. Ni na njenim. Zaključi na brzinu da je od kupusa i pristavi kafu.

Svakim danom raka u kojoj je bio njen muž postajala je sve plića. Danima ga nije primećivala niti čula. Njegov Gibson Les Paul sve je ređe remetio kućni red i sve manje nervirao Veselu. Kada bi i uzimao da svira da svira otamburao bi nešto njoj poznato od ranije. Neke pesme „koje sav svet voli“ i koje joj nisu parale uši. Čak se i njena majka pohvalila pred komšinicama da njen zet ume da svira gitaru - „onu električnu“.

Tamo negde, u prljavoj sobi prigradskog naselja, kod poslednjeg praga E žica se izvijala i cičala visoke tonove sve se gurajući ispod ostaluh žica. Čak su se i debela A i E, u strahu od njene tuge i besa povlačile i tražile mir na ispucalim i prljavim prstima svirača. Tonovi postajaše sve agresivniji i jednoličniji. Pretvarali su se u sirenu koja je panično cepala vazduh pred sobom.

Vesela isčupa popgled iz tunela i baci ga na ambulantna kola kojoa zavijajući projuriše kraj drumske kafane. „Kako tuđno i patetično“! Izgovori poluglasno mirnom gostu koji je znao šta će ona reći. „Tužno i patetično“!- ponovi...“kao onda kada je morao da se šiša. Tada mi je položio glavu u krilo i skoro zaplakao“. Nastavila je priču sa podsmehom. I onomad joj je bilo smešno što njen muž toliko pati zbog kose. Kao da kosa nikada više neće da izraste. Tonuo joj je u krilu. Davio se u talasima njene haljine dok je ona zveckala makazama praveći vic od tog čina. Temeljno i lepo ga je ošišala. Čak je i on konstatovao da izgleda lepše, mlađe i urednije sa „čekinjama“. Posle toga je vodila ljubav sa njim kao da u krevetu ima nekog drugog. Bila je vatrena kao pri prvoj ljubavnoj strasti. Onoj koja ne misli da sutra uopšte postoji. Njena nagrada je tu noć bila blatnjavija od svih ranijih, ali je krivicu za tu štroku bacila na kućnog ljubimca koji se po kiši i mraku smucao njivama u potrazi za kučkom koja ima teranje. Od tog dana, kada god je izlazio iz groba, za šta mu je svaki put potrebovalo sve više snage jer je sloj zemlje bio sve veći, humka skoro, pokojni muž je posrtao. Kao slepac je pipao i sebe i oko sebe. Samo onda kada su glumili porodicu bio je siguran. Ćerka ga je držala za ruku, žena pod ruku. Tada mu vid i nije bio potreban. Slep je odlazio na posao, a sa njega se vraćao pijan i gluv za ćerkino devojaštvo, udovičko gunđanje, kućnu besparicu i dnevno beznađe. „Stalan posa“ se pretvorio u stalnu besparicu, žena u konobaricu a dom u svratište.

Po hodniku zgrade pred koju su stala kola Hitne pomoći kotrljali su se tonovi. Poslednji se razbi o poštanske sandučiće. Dežurni lekar i medicinski brat ušli su kroz popluotvorena vrata. U sobi se osećao miris venecijanskog terpentina i izgoretine. U masnoj, šarenoj barici koja se razlivala po prljavom tapisonu ležala je gitara popucanih žica. Kraj troseda je bila gomila zemlje a kraj nje potpuno beli gnom. Ručicama je nevešto lepio zemlju po sebi koja se pretvaral u kožu. Pevušio je nešto i radoznalo, mutnim očima radoznalo gledao u posetioce. Lekar i medicinski brat su se dva tri puta osvrnuli oko sebe, a onda obojica panično istrčaše na basamke. Na pitanje vozača - „A pacijent“? - medicinski brat samo dobaci - „Lažni poziv“!

-“ Jesi li primetio da je ono čudo krivilo glavu kao neko kuče“! Pitao je medicinski brat doktora dok su ulazili u obližnju prigradsku kafanu da „drmnu po jednu“ kako bi se povratili od šoka. Brat bi još glasno brbljao da ga doktor na samim vratima kafane nije presekao jednim siktavim - „Tišina“!

Vesela je primetila da su kola hitne pomoći stala pored kafane i da je vozač ostao u njima. Smireno je konstatovala da je to bila lažna uzbuna, jer u protivnom ni doktor ni brat ne bi tako sporo ulazili u ovaj restoran. Čula ih je kako otvaraju vrata i staju za šank ali nije htela da prekida dijalog sa ovim neobičnim gostom i kavaljerom. „Znate...nastavi ona misao... on izvanredno svira. Bio je ako ne najbolji, a ono među najboljim gitaristima i to u ono vreme kada je moralo da se zna da se svira“.

„Bio je“! Zadovoljno i sa smeškom prihvati gost, izvijajući vrat kao da guta krupan zalogaj.

„Da bio je. Ali ja mislim da je i sada. Samo malo vežbe i svirke mu fali“- sve brže je vesela kotrljala rečenice. „Sve bih dala kada bi samo mogla da mu nađem pravi bend...“

„Pa vi ste već dali sve“, skoro sažaljivo će elegantni gost.

„Pa da sve sam mu dala, ali bih ja sada...“ nastavi Vesela da ređa reči i misli bez reda.

Nije čula Gogu šankericu kako je dovikuje.

Doktor i medicinski brat, bledi i umorni naručiše po vinjak i zapitaše iz čiste profesionalne radoznalosti - „Šta je ovoj ženi“?

„Nemam pojma“! Odgovori im Goga šapatom. „To je naša konobarica. Već dva sata sedi sama za stolom i nešto mumla...Imate li nešto za nju“?

„Nemamo ništa“ odgvori medicinski brat mrzovoljno i trgnu vinjak na eks.

VEČITI BAROMETAR

Mihojsko leto. Toplo, prozirno zlatno i bistro kako samo dečije oko može da bude. Obećavajuće rekao bih.

Gledam na kućicu-barometar koju sam kupio na buvljeku prošle nedelje,na taj kič od malo špera i plastike koji je ipak precizno i s trudom izradjen u bivšoj NDR. Na jedna vrata, ona leva, kao najava lepog vremena i jasnog dana izlazi žena kratkih rukava. U rukama na grudima koje kao da su sklopljene na molitvu, nosi buket cveća. U desnim vratima, svoju priliku za šetnju, a ona dolazio sa oblačnim i kišnim vremenom, čeka gospodin u crnom kaputu. Elegantan i ozbiljan, sa crnim šeširom na glavi on smenjuje stamenu, oblu damu koja neodovljivo podseća na germanski ideal lepote.

Interesantni su mi stanovnici te kućice koju sam ja obojio dodajući joj veselost zelenim krovom, žutim dovracima i crvenom fasadom. Interesantni su mi i tužni. Tako bliski, a opet odvojeni, odećom, navikama i obavezama. Žive u istoj kući, a nikada se ne sreću. Vrte se u svojoj usamljenosti terani nevidljivim i skoro neosetnim atmosverskim pritiskom.

Nekada davno, pre no što su se zalepili na tu malu plastičnu platformu, jedno s jedne, drugo s druge strane, kao dva Zemljina pola, oni su se upoznali. On joj je na tom prvom i jedinom sastanku poklonio cveće koja je ona za navek privila na grudi. Tada je prvi put skinuo šešir. Ona se smešila. I njemu je bilo lepo, ali je morao da zadrži ozbiljnost dobrostojećeg muškarca sa časnim namerama. Nudi mu se dobar posao u meteorološkoj stanici. To joj je i rekao. Baš tako - Ozbiljan, odgovoran, stalni posao.- što je još više podvlačilo serioznost njegovih planova i namera u vezi nje. Bio je direktan i smeo, a njoj je to godilo.

Ona je već razmišljala o budućnosti sve u cveću tražeći pupoljke i glavice dece koja će poskakivati oko oca kada se bude vraćao sa svog važnog posla od države osiguranog. Da baš je tako rekla i baš to mislila. Pričao joj je tad i o planinskoj kućici koju daju takvim činovnicima, mada on to,tako je tada osećao, u suštini nije, jer i sam izlazak iz radionice u kojoj je izliven, pa i tajni sastanak sa njom jeste avantura, a zna se da činovnici nisu tome skloni. Tiho i sistematično je nabrajao pokućstvo, počev od šporeta, preko frižidera, escajga, broja neophodnih čaša i njihovih vrsta, sve do bračnog kreveta i boje posteljine.

Nije da joj nije prijala ta njegova stamena preciznost, ali je ipak bila uplašena, što pomišlju da toga svega neće biti, što senkom sterilnosti i predvidivosti koju on i taj njegov posao sobom nose.

Na rastanku su se kurtoazno pozdravili (kako to nalaže bon-ton) svako sa svojom slikom idelne i mirne budućnosti (možda zato dvoja vrata na kućici).

Sutradan, ili možda je to bio samo tren kasnije, otišao je na taj posao odeven u svoj crni, neupadljiv kaput uz koji je obavezno išao i crni šešir. Bio je poslovno ozbiljan kada je ulazio u drvenu kućicu, tako važnu i tako nezamenljivu instituciju. Mislio je na svoju grethen i bio na vrhu sveta tog trena kada je stao na plastičnu platformu. Posle ceremonije prijema novih činovnika vremena, zasićenog mirisom tutkala, znao je da ga ništa sa te platforme i sa tog mesta više neće skinuti.Bio je ponosan. Ushićenje je pak ostavio podalje. Mislio je da mi ne dolikuje tako ozbiljnom.

Sudbina je htala da taj dan bude vedar. Ona, u želji da ga vidi kako ulazi u tu kuću, taj zalog njihove budućnosti, išetala je sa istim onim buketom na grudima i stala na drugu stranu platforme znajući da je on na njenom drugom polu. Opet se osetio jak miris tutkala, a vrelina dana je još pojačala snagu tog životinjskog lepka. Neznajući zbog čega, osetila je jezu zbog tog mirisa kože i tetiva koje se tope .

On, njeno buduće drugo ja, bio je unutra. Mogao ju je videti kroz prozor, ali je znala da joj se neće javiti. Ipak je on ozbiljan činovnik predan svom poslu. Biće mu dovoljno da zna da je ona tu.

Videće i ovaj buket, njeno mirisno Da.

Tako je mislila.

Od tog dana se više nikada nisu sreli.

Da bi evocirala uspomene, svakim lepim danom ona izađe napolje, s rukama na grudima prekrštenim kao na molitvu i buketom još neuvelim. Čeka ga da izađe i da krenu u taj osunčani dan.

On, kako se naoblači, natmuri i zakiši, obuče svoj crni neupadljivi kaput, natuče crni šešir i izađe da u toj kiši što lije pronađe saučesnika i sadruga svoje melanholije. Ponekad mu kiša dobro dođe i kao kamuflaža za suze s kojima otiče i ono malo avanturizma kojeg je ima jednog dana kada se iskrao iz radionice i potražio svoju Animu.

Počesto pogledam na tu kućicu i osetim radost kada se nađu u ravni vrata. Sve mislim srešće se.

Šta ću. Volim happy end.

FORMA

Potrebna je forma gospodo. Forma! - Čujem kako usklikuje jedan ulični prodavac formi na Bulevaru, sličan onim putujućin nadrilekarima koji su u vreme Divljeg zapada prodavali doseljenicima običnu vodu kao čudotvorni lek. Pokazuje na magličastu braon flašicu u kojoj se talasa neka tečnost.

-Šta bi ovaj čudotvorni lek bio bez ove ozbiljne i čvrste flašice. Iscurela bi i isparila, nestala u istoriji koja je prepuna takvih nestanaka. I u tome ništa čudovišnog nema. Razlila bi se bez cilja i žedna zemlja bi se njom napojila. Ima li u tome ikakvog smisla, gospodo? Da li bi na tom mestu izrastao čarobni pasulj? Ne! Da li bi se kakva sakata zverka iscelila? Ma kakvi. Zemlja bi se samo malo zarumenela, oblatnjavila i opet sasušila. To bi se dogodilo gospodo, a znate li zašto? Zato što nema forme! Forme koja bi toj iseliteljskoj vodici dala oblik, sputala je i usmerila pravo u grlo onoga kome je najpotrebnija. Forma gospodo čini čuda, a ne čudo samo po sebi.-

Zastao je na trenutak i oči mu dobiše neki čudan sjaj. Zaškiljio je njima i na čas one postaše samo dve crte. No to baš utiša one mnoge glasove koji već počeše da dobacuju praveći šale na račun ovog čudnog uličnog prodavca bez tezge i robe. Kada se po njegovoj proceni sve dovoljno utišalo, pa kada čak i saobraćaj, tako mi se učinilo, zastade, on naglo otvori oči, sevnu njima uokolo po gomili i malo tiše, a potom sve jače poče da govori.

- Evo ja gospodo! zar ja nisam čudo Božije. Dozvan iz eona, iz beskraja ovamo, promišlju Njegovom. O da! Gospodo, postojao sam ranije i posotjaću i potom, ali da bi me vi videli i čuli i Tvorcu je bila potrebna forma. Doduše nije mu uvek potrebna, ali poznajući vašu taštinu i maloumnost, morao je to čudo, mene da strpa u flašicu evo ovakvu- i lupi sebe po grudima-. U njoj je čudotvorni lek za svakoga. Osećam kako se u meni, kao ova tečnost u flašici, talasa to svetlo čudo Duše i Ljubavi. Evo sada ću je otvoriti - i on poče otvarati flašicu iako su svi uokolo njega čekali da se nešto drugo dogodi- i ... nastavljao je prinoseći flašicu ustima - izliti, - pokloni se tada kao kakav artista, skoro do zemlje...- Odnosno popiti-. Nakrenu tada onu braon staklenku i poče da pije. Kako je progutao poslednji gutljaj tako je počeo da nestaje pred zapanjenom gomilom. svi su zurili u tu sve svetljiju i nestalniju figuru, sve dok napokon umesto nje ne videše ulaz u park kod Vukovog spomenika. Tek tada su primetili da oni prekoputa, ljudi koji su čekali tranvaj takođe tekao bezglasno zure u njih. Tišina malo postoja u vazduhu a onda poče polako da se topi i ljudi nastaviše svako svojim poslom, da se gužvaju po uzavreloj ulici uz poneiki kometar. -E čega sve danas nema!

Burazeru koji ludak!

Jel' to neka reklama za cirkus?

Jedan mališa kojeg je majka vukla kroz gužvu, pomalo zbunjen, gledajući pred sebe zapita - Mama, sta je onaj cika plosuo iz glave?-

- Nije prosuo sine, nego popio- dobaci majka dok je gledala na obližnjoj tezgi čarape.

Isto pitanje je postavila i njegova vršnjakinja koja je sa svojom majkom krenula u drugom pravcu. I ona je dobila isti odgovor, iako joj je majka gledala kinseke patike.

Ostaće nezabeleženo, osim u porodičnim hronikama, da je tog dana kasno popodne gospodin Kosta, inženjer od svojih šezdesetak godina,čiji je stan na prvom spratu zgrade koja se nalazi na uglu Bulevara i Golsvortijeve, kome je rak bio u metastazi, ustao iz kreveta i na opšte zaprepašćenje ukućana sebi pristavio kafu i zapalio cigaretu. Iako su mislili da je to poslednji trenutak, gospodin Kosta je sutradan otišao na pijacu i odsedeo par sati sa društvom kod Kalenića. Takođe će ostati nezabeleženo da je tog popodneva jedan razroki i slabovidi mališa utrčao u bulevarsko dvorište, sa vrata nabacio svoje naočare na obližnji olinjali kauč i majci dobacio - Smetaju mi dok se igram-. Majka je osetila jezu i strah da mu se nešto slabovidom ne dogodi, ali je ipak oćutala. Tek je naveče, dok je bez naočara gledao televiziju, spremna da ga izgrdi, ustanovila da joj dete više nije razroko i da sada ima bistar i jasan pogled. Dva tri puta mu je bez reči okrenula glavu levo-desno, ko soko plen, fiksirala njegov pogled i naposletku sela za klimavi sto koji je bio u isto vreme trpezarijeski i kuhinjski i prekrstivši se bez glasa zaplaka.

Te večeri, na mestu gde se zbio čudni događaj, kada su sve tezge već bile sklopljene, jedan pas, koji je do tog popodneva sklupčan drhtuljio uz ugao obližnjeg kioska, sada je mašući repom njuškao to mesto i svojim psećim očima pratio jedan list dnevnih novina kako se bez vetra podiže uvis i obavija oko nečega. Da je znao anatomiju primetio bi da su slova, slike i senke tog lista papira formirale desnu plećku, a par požutelih listova platana bradu i grlo. Pratio je ta dva oblika sve do ugla Sinđelićeve, a zatim je zaokrenuo za jednom žutom kujom koja samo što je zbrisala ispred tranvaja.

PROZOR

Neko je pokucao na prozor. Prišao mu je oprezno. Ipak je prozor suviše visoko da bi neko tek tako mogao da dospe do njega... i još pokuca. Kuća je bila na samoj litici ispod koje su se vukle krpe magle. Dole se ništa nije moglo naslutiti od sivo-bele mase koja je odvajala jasno plavetnilo horizonta i maglenu dolinu. Voleo je taj osećaj visine, a istovremno ga se plašio, dok je prilazio prozoru.

Znao je da neće ništa i nikog videti, ali zvuk je bio toliko primamljiv da je morao da mu odgovori bar znatiželjom. Plavo se prosto zasecalo u sivo. U daljini beli oblak, razvučen i uvinut poput sedla išao je ka istoku. Prišao je prozoru i naglo se trgo unazad. Na staklu je bio.....Njegov lik. Odraz. Ono što je bilo načinjeno da bi omogućilo pogled napolje, sada je davalo pogled na unutra. Na njega pomalo zabezeknutog i sve zbunjenijeg. Osetio je bol u očnoj šupljini dok je izoštravao pogled ka daljini. Samo da se ne gleda. Lik je postajao rastresitiji i nejasnij. Rasipao se kao što pustinjski vetar rasejava pesak.

Ponovo je žiža bio oblak. Beo.

Na šta li liči?

Na talas, rekao bi.

Opet kucanje. Tik pod njegovim nosom. A on nikoga ne vidi.

Osetio je strah. Sme li da otvori prozor? Pa naravno da sme. Nebrojeno puta je to činio. Prosto. Šaka će da dohvati ručicu. Okrenuće je na desno i prozor će otvoriti svoja usta kao kada čovek hvata dah posle ronjenja. Svež vazduh će poput dobrog duha da uđe sobu. On će da ispravi leđa i udahnuće ga. Kao da je u nekoj sceni lošeg filma. Ali uvek tako čini kada otvori prozor. Zašto?

A zašto mu je zebnja sada u ostima dok okreće ručicu na desno. Šta ako...? Ako....?

Ako......Ručica je već na poziciji od 90 stepeni na desno...... Ako sada....

Ruka povlači ram prozora...... Ako sada vazduh iz sobe krene napolje?

Tišina, duboka, nedoživljena začepi mu uši i misli.

Sve je stalo dok je lelujao i razvlačio se nad maglom.

Iz kuće iz koje je isplovio poput dima ličio je na oblak. Doduše raznobojan, ali danas je sve moguće.

Počeo je da tone kroz maglu. Mora da sam teži, pomislio je dok je pokušavao da omiriše sivilo. Bilo je vlažno. Da li je sivo vlažna boja? pomisli, a već mu je u glavi bilo da je žuta suva. Zašto li o tome misli, sada kada se sve promenilo i kada bi trebalo da se bavi preživljavanjem.

Zar ne bi bilo pametnije da se sakupi. Onako molekularno.

Pa i ne bi, govorio je neki glas u njemu, jer bi bupno o ledinu i raspukao se ko šljiva. Kakve onda koristi od molekularne čvrstine. Jebeš ćelijsko jezgro kada nema šta ga definiše. Dok je tako lelujao u mislima, lelujao je i u prostoru sve do krošnji koje su imale boje sunca, ćilibara, starog zlata i bronzanih kvaka. Mora da je jesen. Pomisli.

Bila je takva i onda kada me je jedini put otac poveo na svoj službeni put. Bili smo u novoj 128-ci. Kupio ju je na kredit. Tada sam bio zadivljen nijansama jeseni. Jedino jesen ima sve boje u sebi, primetio sam tada.

"Jedino jesen ima sve boje u sebi" odgovori mu kao eho, misao sedog čoveka koji je tog momenta digao glavu ka krošnjama u Nemanjinoj ulici, tik pred gimnazijom. "Jedino jesen ima sve boje u sebi", ječalo je u krošnjama.

Čovekov pogled išao je od stabla, preko debelih grana, ka tanjim, onim izvijenim ka trotoaru i onima koje se betonu još ne predaju, i pogleda ka vrhu. Među listovima koji su se predomišljali da li da se odvoje i najave zimu ili još malo da službenički beleže jesen, ugleda mlado lice koje je gledalo ravno u njega. Pepoznao ga je. A kako i ne bi kada ga sa setom prizove svake jeseni koja se zlati kao ova, baš onakva kada je sa pokojnim ocem,on gimnazijalac jedini put išao da mu pravi društvo tokom njegovog službenog puta.

Prozor je jedva čujno škripnuo. Svež vazduh, onako u prolazu, pomilova ga po obrazu baš onako kako bi to učinila koketna dama kada je džentlmenski propusti u sobu.

Postoja malo dišući duboko, a onda ga lagano zatvori gledajući svoju sedu kosu u odrazu.

Opet strah od spavanja, odnosno buđenja koje obično počinje glavoboljom

NI-Va – Vavilonska noc

Imao je osećaj da je sebe natakao na ogromnu viljušku. Sopstvenim rukama ju je uspravio kao jarbol. Sada je potrbuške ležao na njoj krut kao fakir na eksernoj postelji. Spustio je viljušku i sebe sa njom, jer nigde nije bilo usta. Nisu ni bila potrebna. Nema on ta usta da može sebe da proguta. A i nije voleo žilavu hranu. Odustao je od toga. i potražio tane koje mu ide kroz lobanju. Nije bio siguran gde je, ni kada ga je ispalio, samo je znao da ono putuje uporno i pravolinijski. A da li će napraviti veliku rupu na izlasku? Ne bi trebalo. Uostalom ne zna ni gde će da izađe.Da li na temenu ili onoj suprotnoj slepočnici... Sve jedno.

Ulazi u pećinu koju mi je tane otvorilo. Traži reči koje odavno sakupio, onako usput, a kojih više ne može da se seti. Oseća njihov oblik , ali im ne zna ime. One ga čikaju u tami pećine. Sezam mu se uvek lako otvara, ali on ne zna gde je riznica. I kada dođe do nje, toliko je ushićen njenom puninom i sjajem da zaboravi da išta ponese napolje. Evo je i noć. Stoji tačno na vrhu škrinje čiji su okovi od zlata i dragog kamenja. Kako se zove ta noć? Ona nije samo noć. Ona ima svoje ime. Nije mermerna. Ne. Nije ni tamna. Protkana je mesečinom kao penom morskom koja se posrebljuje na svojim krajevima, baš onim koji mu miluju čelo i očne nerve. Ima li takva noć svoje ima ili sve mora biti metafora ili sinegdoha? Gde se krije ta reč koja će tu noć da oblikuje? noć viljuške, taneta, Sezama i njega? – Sedeo je na jednoj drvenoj stolici koju je davno koristio Darije. Sedeo je kao Rodenov kip. Taman kada je krenuo ka izlazu, u strahu da će opet ostati bez reči neko mu došapta- Vavilonska....

Da. Reče." Vavilonska noć". Noć pred rasap jezika. Ta noć je zasigurno zvučala, reče sebi, ovako – "Ni va". Mora da je imala taj oblik. Naht. Night, Nui, Noć. Noč.Ponovio je to nekoliko puta "ni va" i bio je siguran da je takav mesec gledao nadzornik gradnje vavilonske kule, baš noć pre nego što će jezik prsnitu kao kristalna čaša. Nadzornik je bio poguren i pomalo umoran, ali zadovoljan kako kula napreduje. Sa svakim metrom mu je raslo samopouzdanje, ali i ugled. Tom ugledu je i nazdravio, gledajući u Mesec koji samo što nije dodirnuo sa vrha kule. Čekalo ga je dugo spuštanje. Poput pesnika minstrela nadahnuto i melodično je ponovio "Ni va!" A onda se uputio u zaborav, dole, tamo gde svetle baklje usnulih graditelja.

ANĐELE MOJ HRANITELJU

O belokrili mnogooki brate

Nek se oblaci otvore

Nek ruke moćne lestvicu vrate

Opet bih da se penjem

         Moli za mene

Ti mekokrili reč si moja

Što stenje pomiče

Vilajet mrki i svetlos boja

Opet bih da se igram

         Moli za mene

Blagosmotrivi što ovde i tamo si sada

Uvedi me u tačku

Gde nebo na zemlju pada

Opet sam gladan

         Moli za mene

CRTAM KRUGOVE

Ljudi niotkud

Bića nizagde

Dela nizašta

Narod budzašto

Zemlja zdrpana

Pamet zbabljena

Jezik pupavi

Reči gubave

Boje stopljene

Dari danajski

Želja germanska

Brlja slovenska

Priča mutava

Platno Munkovo

Uvo gluhavo

Čelo tupavo

Na gradskom asfaltu

Crtam svoje krugove