VEČITI BAROMETAR

Mihojsko leto. Toplo, prozirno zlatno i bistro kako samo dečije oko može da bude. Obećavajuće rekao bih.

Gledam na kućicu-barometar koju sam kupio na buvljeku prošle nedelje,na taj kič od malo špera i plastike koji je ipak precizno i s trudom izradjen u bivšoj NDR. Na jedna vrata, ona leva, kao najava lepog vremena i jasnog dana izlazi žena kratkih rukava. U rukama na grudima koje kao da su sklopljene na molitvu, nosi buket cveća. U desnim vratima, svoju priliku za šetnju, a ona dolazio sa oblačnim i kišnim vremenom, čeka gospodin u crnom kaputu. Elegantan i ozbiljan, sa crnim šeširom na glavi on smenjuje stamenu, oblu damu koja neodovljivo podseća na germanski ideal lepote.

Interesantni su mi stanovnici te kućice koju sam ja obojio dodajući joj veselost zelenim krovom, žutim dovracima i crvenom fasadom. Interesantni su mi i tužni. Tako bliski, a opet odvojeni, odećom, navikama i obavezama. Žive u istoj kući, a nikada se ne sreću. Vrte se u svojoj usamljenosti terani nevidljivim i skoro neosetnim atmosverskim pritiskom.

Nekada davno, pre no što su se zalepili na tu malu plastičnu platformu, jedno s jedne, drugo s druge strane, kao dva Zemljina pola, oni su se upoznali. On joj je na tom prvom i jedinom sastanku poklonio cveće koja je ona za navek privila na grudi. Tada je prvi put skinuo šešir. Ona se smešila. I njemu je bilo lepo, ali je morao da zadrži ozbiljnost dobrostojećeg muškarca sa časnim namerama. Nudi mu se dobar posao u meteorološkoj stanici. To joj je i rekao. Baš tako - Ozbiljan, odgovoran, stalni posao.- što je još više podvlačilo serioznost njegovih planova i namera u vezi nje. Bio je direktan i smeo, a njoj je to godilo.

Ona je već razmišljala o budućnosti sve u cveću tražeći pupoljke i glavice dece koja će poskakivati oko oca kada se bude vraćao sa svog važnog posla od države osiguranog. Da baš je tako rekla i baš to mislila. Pričao joj je tad i o planinskoj kućici koju daju takvim činovnicima, mada on to,tako je tada osećao, u suštini nije, jer i sam izlazak iz radionice u kojoj je izliven, pa i tajni sastanak sa njom jeste avantura, a zna se da činovnici nisu tome skloni. Tiho i sistematično je nabrajao pokućstvo, počev od šporeta, preko frižidera, escajga, broja neophodnih čaša i njihovih vrsta, sve do bračnog kreveta i boje posteljine.

Nije da joj nije prijala ta njegova stamena preciznost, ali je ipak bila uplašena, što pomišlju da toga svega neće biti, što senkom sterilnosti i predvidivosti koju on i taj njegov posao sobom nose.

Na rastanku su se kurtoazno pozdravili (kako to nalaže bon-ton) svako sa svojom slikom idelne i mirne budućnosti (možda zato dvoja vrata na kućici).

Sutradan, ili možda je to bio samo tren kasnije, otišao je na taj posao odeven u svoj crni, neupadljiv kaput uz koji je obavezno išao i crni šešir. Bio je poslovno ozbiljan kada je ulazio u drvenu kućicu, tako važnu i tako nezamenljivu instituciju. Mislio je na svoju grethen i bio na vrhu sveta tog trena kada je stao na plastičnu platformu. Posle ceremonije prijema novih činovnika vremena, zasićenog mirisom tutkala, znao je da ga ništa sa te platforme i sa tog mesta više neće skinuti.Bio je ponosan. Ushićenje je pak ostavio podalje. Mislio je da mi ne dolikuje tako ozbiljnom.

Sudbina je htala da taj dan bude vedar. Ona, u želji da ga vidi kako ulazi u tu kuću, taj zalog njihove budućnosti, išetala je sa istim onim buketom na grudima i stala na drugu stranu platforme znajući da je on na njenom drugom polu. Opet se osetio jak miris tutkala, a vrelina dana je još pojačala snagu tog životinjskog lepka. Neznajući zbog čega, osetila je jezu zbog tog mirisa kože i tetiva koje se tope .

On, njeno buduće drugo ja, bio je unutra. Mogao ju je videti kroz prozor, ali je znala da joj se neće javiti. Ipak je on ozbiljan činovnik predan svom poslu. Biće mu dovoljno da zna da je ona tu.

Videće i ovaj buket, njeno mirisno Da.

Tako je mislila.

Od tog dana se više nikada nisu sreli.

Da bi evocirala uspomene, svakim lepim danom ona izađe napolje, s rukama na grudima prekrštenim kao na molitvu i buketom još neuvelim. Čeka ga da izađe i da krenu u taj osunčani dan.

On, kako se naoblači, natmuri i zakiši, obuče svoj crni neupadljivi kaput, natuče crni šešir i izađe da u toj kiši što lije pronađe saučesnika i sadruga svoje melanholije. Ponekad mu kiša dobro dođe i kao kamuflaža za suze s kojima otiče i ono malo avanturizma kojeg je ima jednog dana kada se iskrao iz radionice i potražio svoju Animu.

Počesto pogledam na tu kućicu i osetim radost kada se nađu u ravni vrata. Sve mislim srešće se.

Šta ću. Volim happy end.