BELI EKRAN

Sedim pred belim ekranom. Sve liči na stop-kadar. Čak i dim iz moje cigarete stoji nepomičan i zmijolik. I on nešto čeka. Voleo bih da čujem neku muziku u off-u ove slike dok gledam sebe u leđa, opuštenih ramena - i ja slika (ako je to slika).Od negde, daleko , daleko čini mi se, čujem zvuk. Naprežem se da ga dokonam. Šta ga je proizvelo? Možda neki stvor, još živ, daje signale i tako prvo sebi sebe potvrđuje. Veše ga nema. Opet tišina i nepomičnost. Napet isčekujem te slabe vibracije u vazduhu koje će me uzbuditi.Trčim ispred vremena i misli i čak vidim kako će zvuci krenuti u intervalima, pravilnim, u nekom ritmu, bilo kakvom, samo da ih ima.Ništa. Ramena mi se još više spuštaju. Gledam se u potiljak i ne verujem da sam to ja. Pogledao bih se i u lice da se osvedočim sopstvenim postojanjem ,ali se plašim. Dovoljna mi je bila jedna astralna projekcija. Druga mi ne treba, a ne znam ni da li bih je izdržao. Polako se pokrećem. Pružam ruku ka paklici cigareta. Imam osećaj da je vazduh zgusnut ko med i da kaplje polako niz moje prste koji se sada lepe za upaljač. Hoće li se uopšte nešto pokrenuti sem mene usporenog, spuštenih ramena. Pokrećem oči. One su još uvek najbrže. Na stolu : čaša, četiri karte Beovoza za pravac Beograd-Pančevo, din.5.00, No2151884. Ispod njih su neke vizitkarte.Kraj njih CD na čijoj rikni je odštampano "Bane mp3 Prince,Macy Gray,Sheryl Crow", tek na uglu CD-a leži paklica Ronhill lights, na njoj plinski upaljač, ova paklica se samo vizuelno, zbog ugla gledanja spaja sa posebnom uplatnicom Službe za platni promet na kojoj je, rukom službenice Telekoma upisana cifra od 4.433,60 din, koju sigurno neću uplatiti za Sim-paket, Panasonik telefon koji je još pre dva sata trebalo da leži na svom punjaču, prazna kutija Maxell CD-R 74 XL, u kojoj mi je Aca vratio cedeove. Na samom uglu stola leži "drvena" kutija šibica iz 60-tih sa crtežom svrake ("Drava" Osjek) puna rades pera za crtanje koju sam kupio za 30 dinara na Kalenić pijaci i kraj nje disketa koja će mi svoju tajnu otkriti tek po učitavanju A drajva. Visoki zid enciklopedija i leksikona ograđuje ovaj prostor stola i seče liniju prozora. Napolju je toplo, tiho i noć je. Moja ramena su i dalje spuštena. Misao je lenja kao i telo. Pitam se, nije li sva ova tehnologija, njena furiozna nezaustavljiva trka ka bržem, boljem, sigurnijem, jednostavnijem, samo mađioničarski trik koji bi trebalo da nam sugeriše kretanje, a da sve zapravo stoji u mestu kao i ja u ovom trenutku. Šta znače sve te vesti o novim bržim procesorima, Pentjumima II, pa III, pa IV... Šta mi znače nove Nokije, Simensi, Alkateli sa mp3 plejerima, fotoaparatima i vezom sa internetom? Na šta me pozivaju sva ta lepa lica i izvajana tela, te ubedljive oči i sugestivni pogledi sa bilborda, tv i kompjuterskih ekrana? Na jurnjavu za tehnologijom koja već ima prednost od par godina, ako ne i decenija? Na šta me pozivaju ako ne na predaju, na bespovratano odricanje od sopstvenog vremena ; Na bedno, jalovo bitisanje u paklu hipertrofiranih želja , na život grobara sopstvenih ideja i misli, na mentalni vampirizam koji će se napajati krvlju tuđih, virtualnih i simuliranih života pravljenih samo da bi moja žeđ bila još veća i nezasitnija. Zar mi samo novi proizvodi mere i pokreću vreme?

Možda bi trebalo da se preslišam šta se to promenilo osim tehnologije, novinskih naslova ( a i oni se ponavljaju) i dizajna (pakovanja).

Ne znam odakle da počnem, a plašim se i onoga do čega ću da stignem.

Predpostavljam da je na TV-u sada neki film. Akcionog žanra zasigurno. Na kakvom drugom kanalu su izveštaji puni ratova, napetosti i katastrofa. Čitav svet je pretvoren u anestezirano gledalište, nepomično i uplašeno prizorima koji su uvek izvan njega, i u isto vreme skamenjeno zadivljujućim mogućnostima i brzinama koje su svuda oko njega. Predstava je jednostavna, pučanska i ima samo dva modula. Ako nije zastrašujuće i krvavo, onda je koketno i zavodljivo Samo on, jedinka, ličnost, nije deo tog spektakla. Ličnost je davno i vešto izlovana i sparušena vegetira u čauri od iluzija, verujući naivno ( a zašto bi ta predstava uopšte postojala)? da je ipak ona deo svega toga, pa čak i cilj, čvrsto uverena da spomoć dugmića na svom daljinskom upravljaču, telefonu, kompjuteru, bira predstavu, protagoniste, režisere, proizvode, ideje, prostore, zemlje i gradove, a ne uviđajući da svakim pritiskom na bilo koje dugme anestetik postaje sve jači, a njegova zavisnost od novih podstrekača žalja sve veća. Jedinka nestaje u masi sumanutih kakofonija tipkača dugmića od kojih svako misli da ima originalnu partituru.

Ali muzika je izdajica, primećujem, jer je njen ritam obrnuto proporcinalan društvenom ritmu. Svet je sahranjen još sredinom, sada već prošlog veka. To što sada trajemo je modulni život čiji cilj je stvaranje iluzije kretanja i promena.

Kroz glavu mu mile saveti svetih podvižnika i monaha koji savetuju da se u prilikama kada se pojavi neki nama neznan duh, i kada želimo da rasvetlimo prostor iz kojeg on stiže, ili u kome boravi, da mu postavimo sasvim jednostavna pitanja- Ko si ti? i Šta želiš od mene?

Lukavi na ta pitanja ne ume i ne može da odgovori, a da se ne izda . Tako branimo i spašavamo sebe.

Čini mi se da se dim moje cigarete lagano diže prema plafonu. Pratim ga pogledom i ne znam da li da mu se radujem ili da mu zavidim. Sležem ramenima. Pokret misli izazvao je, kao kakvom lančanom reakcijom pokret vazduha, a ovaj pak pokret mojih ramena. Opet ih sležem i uživam u gibanju svojih trapezastih mišića.

Kako sam zadovoljan što vidim te pokrete! Polako se vraćam u sebe kroz potiljak i vidim beli ekran kako belji postaje. Dobro je! pomislih, sada mogu ja da se projektujem na njega, i pevušim.

Bi bap, a lu- la ! She is my baby! Bi bap, a lu-la.