NI-Va – Vavilonska noc

Imao je osećaj da je sebe natakao na ogromnu viljušku. Sopstvenim rukama ju je uspravio kao jarbol. Sada je potrbuške ležao na njoj krut kao fakir na eksernoj postelji. Spustio je viljušku i sebe sa njom, jer nigde nije bilo usta. Nisu ni bila potrebna. Nema on ta usta da može sebe da proguta. A i nije voleo žilavu hranu. Odustao je od toga. i potražio tane koje mu ide kroz lobanju. Nije bio siguran gde je, ni kada ga je ispalio, samo je znao da ono putuje uporno i pravolinijski. A da li će napraviti veliku rupu na izlasku? Ne bi trebalo. Uostalom ne zna ni gde će da izađe.Da li na temenu ili onoj suprotnoj slepočnici... Sve jedno.

Ulazi u pećinu koju mi je tane otvorilo. Traži reči koje odavno sakupio, onako usput, a kojih više ne može da se seti. Oseća njihov oblik , ali im ne zna ime. One ga čikaju u tami pećine. Sezam mu se uvek lako otvara, ali on ne zna gde je riznica. I kada dođe do nje, toliko je ushićen njenom puninom i sjajem da zaboravi da išta ponese napolje. Evo je i noć. Stoji tačno na vrhu škrinje čiji su okovi od zlata i dragog kamenja. Kako se zove ta noć? Ona nije samo noć. Ona ima svoje ime. Nije mermerna. Ne. Nije ni tamna. Protkana je mesečinom kao penom morskom koja se posrebljuje na svojim krajevima, baš onim koji mu miluju čelo i očne nerve. Ima li takva noć svoje ima ili sve mora biti metafora ili sinegdoha? Gde se krije ta reč koja će tu noć da oblikuje? noć viljuške, taneta, Sezama i njega? – Sedeo je na jednoj drvenoj stolici koju je davno koristio Darije. Sedeo je kao Rodenov kip. Taman kada je krenuo ka izlazu, u strahu da će opet ostati bez reči neko mu došapta- Vavilonska....

Da. Reče." Vavilonska noć". Noć pred rasap jezika. Ta noć je zasigurno zvučala, reče sebi, ovako – "Ni va". Mora da je imala taj oblik. Naht. Night, Nui, Noć. Noč.Ponovio je to nekoliko puta "ni va" i bio je siguran da je takav mesec gledao nadzornik gradnje vavilonske kule, baš noć pre nego što će jezik prsnitu kao kristalna čaša. Nadzornik je bio poguren i pomalo umoran, ali zadovoljan kako kula napreduje. Sa svakim metrom mu je raslo samopouzdanje, ali i ugled. Tom ugledu je i nazdravio, gledajući u Mesec koji samo što nije dodirnuo sa vrha kule. Čekalo ga je dugo spuštanje. Poput pesnika minstrela nadahnuto i melodično je ponovio "Ni va!" A onda se uputio u zaborav, dole, tamo gde svetle baklje usnulih graditelja.