PROZOR

Neko je pokucao na prozor. Prišao mu je oprezno. Ipak je prozor suviše visoko da bi neko tek tako mogao da dospe do njega... i još pokuca. Kuća je bila na samoj litici ispod koje su se vukle krpe magle. Dole se ništa nije moglo naslutiti od sivo-bele mase koja je odvajala jasno plavetnilo horizonta i maglenu dolinu. Voleo je taj osećaj visine, a istovremno ga se plašio, dok je prilazio prozoru.

Znao je da neće ništa i nikog videti, ali zvuk je bio toliko primamljiv da je morao da mu odgovori bar znatiželjom. Plavo se prosto zasecalo u sivo. U daljini beli oblak, razvučen i uvinut poput sedla išao je ka istoku. Prišao je prozoru i naglo se trgo unazad. Na staklu je bio.....Njegov lik. Odraz. Ono što je bilo načinjeno da bi omogućilo pogled napolje, sada je davalo pogled na unutra. Na njega pomalo zabezeknutog i sve zbunjenijeg. Osetio je bol u očnoj šupljini dok je izoštravao pogled ka daljini. Samo da se ne gleda. Lik je postajao rastresitiji i nejasnij. Rasipao se kao što pustinjski vetar rasejava pesak.

Ponovo je žiža bio oblak. Beo.

Na šta li liči?

Na talas, rekao bi.

Opet kucanje. Tik pod njegovim nosom. A on nikoga ne vidi.

Osetio je strah. Sme li da otvori prozor? Pa naravno da sme. Nebrojeno puta je to činio. Prosto. Šaka će da dohvati ručicu. Okrenuće je na desno i prozor će otvoriti svoja usta kao kada čovek hvata dah posle ronjenja. Svež vazduh će poput dobrog duha da uđe sobu. On će da ispravi leđa i udahnuće ga. Kao da je u nekoj sceni lošeg filma. Ali uvek tako čini kada otvori prozor. Zašto?

A zašto mu je zebnja sada u ostima dok okreće ručicu na desno. Šta ako...? Ako....?

Ako......Ručica je već na poziciji od 90 stepeni na desno...... Ako sada....

Ruka povlači ram prozora...... Ako sada vazduh iz sobe krene napolje?

Tišina, duboka, nedoživljena začepi mu uši i misli.

Sve je stalo dok je lelujao i razvlačio se nad maglom.

Iz kuće iz koje je isplovio poput dima ličio je na oblak. Doduše raznobojan, ali danas je sve moguće.

Počeo je da tone kroz maglu. Mora da sam teži, pomislio je dok je pokušavao da omiriše sivilo. Bilo je vlažno. Da li je sivo vlažna boja? pomisli, a već mu je u glavi bilo da je žuta suva. Zašto li o tome misli, sada kada se sve promenilo i kada bi trebalo da se bavi preživljavanjem.

Zar ne bi bilo pametnije da se sakupi. Onako molekularno.

Pa i ne bi, govorio je neki glas u njemu, jer bi bupno o ledinu i raspukao se ko šljiva. Kakve onda koristi od molekularne čvrstine. Jebeš ćelijsko jezgro kada nema šta ga definiše. Dok je tako lelujao u mislima, lelujao je i u prostoru sve do krošnji koje su imale boje sunca, ćilibara, starog zlata i bronzanih kvaka. Mora da je jesen. Pomisli.

Bila je takva i onda kada me je jedini put otac poveo na svoj službeni put. Bili smo u novoj 128-ci. Kupio ju je na kredit. Tada sam bio zadivljen nijansama jeseni. Jedino jesen ima sve boje u sebi, primetio sam tada.

"Jedino jesen ima sve boje u sebi" odgovori mu kao eho, misao sedog čoveka koji je tog momenta digao glavu ka krošnjama u Nemanjinoj ulici, tik pred gimnazijom. "Jedino jesen ima sve boje u sebi", ječalo je u krošnjama.

Čovekov pogled išao je od stabla, preko debelih grana, ka tanjim, onim izvijenim ka trotoaru i onima koje se betonu još ne predaju, i pogleda ka vrhu. Među listovima koji su se predomišljali da li da se odvoje i najave zimu ili još malo da službenički beleže jesen, ugleda mlado lice koje je gledalo ravno u njega. Pepoznao ga je. A kako i ne bi kada ga sa setom prizove svake jeseni koja se zlati kao ova, baš onakva kada je sa pokojnim ocem,on gimnazijalac jedini put išao da mu pravi društvo tokom njegovog službenog puta.

Prozor je jedva čujno škripnuo. Svež vazduh, onako u prolazu, pomilova ga po obrazu baš onako kako bi to učinila koketna dama kada je džentlmenski propusti u sobu.

Postoja malo dišući duboko, a onda ga lagano zatvori gledajući svoju sedu kosu u odrazu.

Opet strah od spavanja, odnosno buđenja koje obično počinje glavoboljom