ZMIJSKA LIČINA

Primetio sam je već na stanici. Išla je samouverena, ponosna na svoju sigurnost koju je tako brižljivo složila i navukla na sebe. Končana duga crna bluza, koja je ličila na pancir i diskretno otkrivala njena gola ramena, padala je preko oblog, finog struka. Crne platnene pantalone obavijale su se oko butina i lupkale listove pri svakom malom koraku. Mora da je išla na neki važan sastanak, jer takvu nervozu i pogledanje na sat mogu da izazovu samo oni bitni sastanci u koje se ulažu dani konstruisanja hipotetičnih pitanja i odgovora.

Lepo je i mirisala.

Autobus je začudo stigao polupun (izbegavam poluprazan, jer prvim izrazom asociram puninu, što je bliže istini).

Stala je tako da sam mogao pažljivo da je posmatram. A interesovala me je. Ne svojom ličnošću, ne izgledom, već onim što je imala na sebi.

Tek tada sam primetio da je njen osnovni akcent, skoro definicija bila zmija. Počev od kaiša, preko kratkih čizama, torbe, sve do šnale bilo je u znaku reptila. Azijske, koralne, zvečarke, obavijale su se oko nogu, glave, kukova. Doduše nikada nisam video tako zelene ni tako modre zmije ali krljušti su bile ono što je dominantno i što definiše njenu pojavu. Pomislio sam kako sve to izgleda lepo, čak lepše od originala. Da je u pitanju prava zmijska koža neke od krljušti već bi otpale, neke se pomalo uvile oko svoje ose, a neke ružno nakrivile kao da će svaki šas da ogole zmijski svlak. Ovako otšrampane (i smelo obojene) te krljušti su sve bile u najboljem mogućem redu, onako kako priroda nikada ne bi uspela da ih poređa. Ona, priroda, hirovita kakva jeste, prilagodila bi tu kožu zmiji, ali ne i čoveku koji je rad da je ima i da se njom diči i kinđuri. Zato su tehnolozi, ti alhemičari ljudskih snova i čovečije zavidljivosti, sve precizno precrtali, docrtali ono što je nedostajalo da bi štamparski kliše bio funkcionalan i napravili melanž Afrike, madam Pompadur, Azije, Dejvi Kroketa, Sjenkjeviča, Amerike, Gutenberga, Alvina Toflera, Milice Jovanović (nesvršenog studenta ekonomije koja je oduvek želela, i napokon u maju 2008. kupila zelenu tašnu od - "tako dobre imitacije zmije") , J.J.Kejla, Gorana Mirkovića (crnoberzijanca koji je uvezao tu tašnu od zelenog reptila sa monogramom D&G) i ko zna koga i čega još.

Zapitao sam se takođe da li pseudo stvari stvaraju pseudo ljude? Po njoj, Milici Jovanović, ne bih rekao. Izgledala je tako sigurna i samozadovoljna; a to nije običaj kod pseudo ličnosti. Kako je lepo kada se pomiriš sa imitacijama. One nadopunjuju one silne praznine, ono nepravedno osustvo originala u našim životima, a pri tom ne zahtevaju nikakvu vrstu odgovornosti za svoje postojanje. Kopiju možeš uništiri, zaboraviti, spaliti, iscepati, baciti, a da niko ne primeti njihovo odsustvo. Naprotiv. Time će biti još prisutnije stotine drugih istovetnih, pa čak i boljih kopija, takvih da će im i originali zavideti na savršenosti i slobodi koju im sam naziv "kopija" dopušta i bezgranično širi.

Original je nepodnošljiv u svojoj samoći, zahtevnosti i ćudljivosti. Njemu su neophodni posebni uslovi, neprekidna nega i pažnja, inače će se, hirovit i bezobrazan zbog svoje jedinstvenosti, poput operske primadone, razljutiti i razboleti na smrt.

Blago svakom ko se na kopije navikne. On nikada neće osetiti tugu nestanka, ni jad rastanka.

Čini mi se da mi je sve ovo proletelo kroz glavu dok je ona otvarala svoju zelenu Dolče& Gabana tašnu da pronađe novac za autobusku kartu.

Blago je pomerila kuk desno-na gore a onda lagano zavukla ruku u tminu reptila koji se kao udav obmotao oko njene šake koja je još mirisala na lak.

Prsti su pravili piruete po prostoru koji bi po definiciji morao biti poznat. Misli su pak izvodili stakato obaveštavajući je kratkim tonovima o sadržaju utrobe zelene, trbušaste zmije "koja je kao prava". Mali prst je na kratko prešao po ivici koja kao da se predomišljala između oštrine i blage zaobljenosti. "Pismo za Velju! Samo da ne zaboravim da svratim do pošte." Dok prsti preleću po predmetima u tašni stakato misli se nastavlja- Pošta, dve stanice ranije, mamini lekovi, apoteka, maska za lice, kukasti nos, kako može da izađe sa tako prljavom... novac je bio u džepiću, ovaj kondukter smrdi, zašto ovaj bradati bulji u moju tašnu, ostaviti pudrijeru kod kuće, jesam li napunila mobilni, ova parfimerija nije loša - svratiti, zaključala sam, Davidof će ostaviti utisak, ovaj nije normalan, ne veruje valjda da postoje ovako zelene zmije, ima nas svakakvih, a ne izgleda priglupo... "Izvol'te" izgovara jedva čujno. Momak joj vraća tri dinara kojima ona hrani svoju zelenu ljubimicu. Novčići se praćaknu kao miš, nemoćni išta drugo do da ulete u usta tog gmizavca.

Izašla je kod Vuka i hitrim, čvrstim korakom otšetela do Ruzveltove 17. Na tabli, jedva primetnoj, pisalo je- JOP Marketing Group-. Teška blindirana vrata progutala su je kao tašna novčiće i uskoro je ispljunula ljutu i nezadovoljnu.

To popodne se , prepričavajući drugarici dan, smejala definiciji posla koji su joj ponudili.

Neki uštogljen, neobrijan tip joj je rekao da će biti menadžer prodaje. Na ćutnju i zapitanost prijateljice dodala je - a to znači da špartam Bulevarom i nudim kese i plastične šoljice-. Zamisli šta su mi još rekli! dodala je kikoćići se - Mogu veoma brzo da postanem i direktor prodaje ako nađem neku budalu da za mene radi.

Srknula je kafu, upalila Davidof (koji je trebalo da ostavi utisak) i dodala na kraju, zaključujući još jedno razočarenje - Ljudi su stvarno neverovatni. Kupe dva kompjutera, iznajme gajbu, naštampaju vizitke i misle da su biznismeni. Koje foliranje !-