IVANOVA KORITA

Niko ne bi mogao za njega da kaže da je lepa. Ali niko za nju ne može da tvrdi da nije interesantan.

Lice kreolsko, puno linija koje kao da su po njemu povlačene samo za portretiste, i fotografe koji traže nešto karakteristično. Nešto što je slutnja. Nedorečena.

Cigareta se žari tek ovlaš stisnuta njenim punim, senzualnim - Anđelina Žoli – usnama.

Veoma je svestan šta radi dok u njih bulji menadžer kafane u koju je svratila tek pošto je odlučila da se večeras malo provede sa svojom prijateljicom.

Oblizuje jarko našminkane usne, i lagano prekršta noge tako da mogu da se vide krajevi mrežastih čarapa.

Uvek uživa, bilo da radi, bilo da se provodi, u tim pogledima koji se svode na detalj njenog tela. Voli taj trenutak kada segment postaje važniji od celine, i kada sama postaje taj segment.

Momak koji frflja od pića i nešto žučno raspravlja sa njenom sisatom prijateljicom, pretvorio ju je, ukradenim pogledima u detalj tople otkrivene butine, a menadžer restorana u usne.

Obojicu, veoma vešto i profesionalno zadovoljava dok gladi dugu crnu kosu perike i napućeno ispušta dim.

Malo mu se vrti u glavi, ali svima za njenim stolom se vrti u glavi. Jednima od vina, drugima od viskija.

Odavno je naučila da ne pamti ljude za stolom. Nije bilo rezona za to. Ali je zato jako dobro pamtila mušetrije. Rezon u tome i ne treba tražiti. To valjda radi svaki trgovac.

Voleo je o sebi da misli kao o trgovcu. Prodavao je zadovoljstvo. Ta misao joj je bila dovoljna, jer niko kao on nije zno da zadovolji muškarca. Niko tako nije pušio kao ona i niko, a to su mu samo oni hrabri klijenti priznali, nije umeo da pogodi sve erogene zone.

Često je mislila da bi bila dobar psihijatar, jer mu je instinkt uvek govorio šta klijenta pali. Nije morala o tome da razmišlja. To je prosto bio dar... isti onakav kakav je imao Jovan .

Osetila je kako osećanja, kako sećanja nadolaze kao Lim i rastu, prelivaju se preko ove noći.

Brzo je izvadila cigateru iz pakle i opet zapalila, iako se predhodna još dimila u pepeljari. Zagledala se u picopevca od pevača koji je vešto vrebao one koji će da ga okite. Trenutno je bio za stolom prepunim pijanih žena i pevao onu -To je moja kuća živeo sam tu- ili tako nekako. Nije pamtila pesme uz koje se uvijala i njihala svojim muškim kukovima. To je bio deo ponude, performans, pa zato nije bilo potrebe da pamti reči. Ritam je bio dovoljan.

Dim cigarete nije bio dovoljan da zamagli sliku Jovana i sobe koja gleda na Lim.

Ruka joj dohvati čašu sa vinom. Lagano je prinese jarko našminkanim usnama i zali sobu blagom bojom šardonea.

Tog momenta i smiraj dana nad Ivangradom obli difuzno svetlo boje vina i Jovanovih očiju koje ga gledaju čudno. Jako čudno.

• Jel tačan rezultat? – Pita.

Jovan ni ne gleda u svesku ispunjenu matematičkim formulama, i klima glavom, ali nekako odsutno.

• Jel tačno? Pita opet

Jeste – progovara Jovan i dalje ne gledajući u rezultat.

To je možda zato, misli on, što je Jovan najbolji student u Ivangradu, i što poznaje matematiku bolje od svakog profesora. Ne mora ni da gleda da bi znao da je tačno. A ako on kaže da je tačno – onda tu nema zbora. Nije ga džabe njegov otac angažovao da i od njegovog deteta napravi materijal za najboljeg studenta. Kada će već u Beograd, onda mora da bude najbolji. Govorio je otac.

Tajac. Jovan ga gleda pravo u oči i kao da vreba.

On šeta pogledom izmeđ Jovanovih očiju i sveske. Nešto mu igra u stomaku, nešto jako strano što podseća na tremu , a opet nije ona.

Jovanov pogled je sada negde na njegovom uhu, i on se još čudnije oseća.

Primetiće da sam klempav- prolazi mu kroz glavu u isto vreme kada i misao da ga baš briga što će to primetiti.

Pogled kao da se pretvorio u dodir i on oseti kako se prijatno ježi. Tek kada prvi talas prijatnosti prođe shvati da to nije bio pogled već Jovanova ruka koja mu je milovala uho.

Kako je znao da to volim?

Kako je znao da to volim? ponovo odzvoni jače no tonovi Korga koji je grmeo u kafani neku Harisovu, dok su žene dizale ruke i pokušavale da nadjačaju 200 vati ozvučenja.

Polupijano pogleda u svoje noćašnje društvo.

Dobro je. Niko ne primećuje njeno odsustvo. Onaj opet bulji u butine i ona ih još više razmiče. Menadžeru su sada zabavnije raspaljene gošće. Trlja se jednoj zgodnici uz bok i dere se. Doduše ima sluha, ali se dere.

Rade, ti si dobar matematičar, i lep dečko – tiho priča Jovan dok ga mazi ispod uha po vratu.

Oseća da je ukočen i nemoćan da išta uradi i da išta shvati.

Jovan. Najbolji matematičar u Ivangradu čija slika u gimnaziji krasi vitrinu sa đacima kojima se škola ponosi, sada se divi njemu, Radetu. Ali ne divi mu se kao učeniku, ni kao momku, već nekom Radetu kojeg tek naslućuje kroz Jovanove ruke i tihi, baš tihi glas. Jedva uspeva da izgvori glupo –Jesam li? i sav se strese od jakog naleta topline koji grunu od grudi koje Jovan dodirnu.

U jednom jako kratkom momentu sve mu postade kristalno jasno i istog trena sve se zamuti nemoću. U najsitnije čestice rasprsnu se sav. Prvo nestade ime, a za njim svo znanje o onome što Jovan čini.

Kako je znao? bila je jedina misao, - Kako je znao kada ja to ne znam? Znao je! – Kako je znao..... ako .... kako .... znao.....

Dok je gasila cigaretu i hvatale se za novu neko za stolom pozva pevača .

Šta da naručim? – pita momak koji je prestao da bulji u međunožje.

Pitanje je grubo izvuče iz sobe u kojoj je beransko veče počelo da boji zidove u teget i ljubičasto.

Njena prijateljica za čije sise ni jedan dekolte nije dovoljno veliki, i dalje je pokušavala da zabavi brkatog sagovornika kafanskom anegdotom, ne znajući da su one neprepričljive i da sve što ona ima da kaže nalazi se između dve dojke,a kadkad i nešto niže.

Ajde kaži ti!- nastavlja momak hvatajući sisatu malo iznad kolena tek da joj skrene pažnju. Diže ruku i pogled ka picopevcu koji bolja od Dezmonda Morisa ume da čita gestove kafanskih gostiju i koji se u hipu nađe kraj stola.

Sisata plavojka zastade na tren da u maliganskoj izmaglici pronađe neki naslov, ali je Rada preduhitri i izgovori – Ivanova korita!

• Ivanova korita! – ponovi glasno momak.

IVANOVA KORITA! doviknu picopevac klavijaturisti.

Krenuše poznati taktovi koji su je uvek silili da ustane, ne toliko zbog ritma koliko zbog reči koji ga prate.

Ustao je i počeo da njiše uskim muškom kukovima koji su zbog visokih štikli pravili mnogo veće amplitude.

U glavi mu se još više zavrtelo kada je naslutio oči koje ga prate iz ćoška kafanskog sfumata i koje se gube u dubini vremena.

Žmarci se razmileše uz kičmu i sjuriše u moždinu. Zabacila je glavu da bi mogla, kao konj repom da bije po golim leđima. Nije džabe Gabana napravio takvu haljinu koja se sva kopča od napred, a može jednim pokretom da se svuče preko glave. Zna taj italijan šta je fetiš. Jašta!

Duga perika ju je milovala i spreda i od nazad; a oči, te oči Jovanove milovale su ga svuda i dizale mu muškost. Muškost! pomisli i nasmeja se.

Nasmeja se i sisata plavuša, a ostali zapljeskaše rukama prateći ritam, gledajući je kako igra i uživajući u njenom ushićenju.

Kafana je sve više ličila na Ešerove slike koje se Dalijevski tope u vremenu i prostoru.

Oči su postajale sve veće i prodornije.

Otkopča jedno dugme odozdo i sevnuše butine koje su skupe čarape sa lepljivim šavom sekle na hladnu i vrelu polovinu.

Picopevac je postajao sve glasniji i beznačajniji.

Klap, klap-klap. Klap! pevale su šake.

Otkopčala je i ostalu dugmad sve dok haljina nije sama spala i uvila se oko visokih potpetica kao odbačena zmiska kožica.

Klap! klap-klap- Klap ! – Ne pomaaaže voda majkoooo

sa korita Ivanovaaaaaaaaaaa

Klap! klap-klap- Klap!

Oči Jovanove, te oči koje se tako lako pretvaraju, magičnom strasnom metamorfozom u ruke Jovanove, u ud Jovanov, sada su postale velike kao oko tunela. Gutale su svo vreme, svaku spoznaju, svaki oblik. Svako ja.

Klap! klap-klap- Klap!

Zabila je nokat duboko u kožu tik ispod pupka i naglo povukla nagore. Negovana koža se razdvojila kao zipom otvorena i ona nastavi da je skida dok svu nije svukla sa sebe.

Ostalo je samo golo vrelo meso koje je drhatlo na ulju očiju Jovanovih.

Klap! klap-klap- Klap! Klap! klap-klap- Klap! Klap! klap-klap- Klap!

Klap! klap-klap- Klap! -lijek su mi, stara moja
medna usta Jovanova

Klap! klap-klap- Klap! Jovanovaaaaaaa- vrištala je sisata plavuša a podpomagao joj bariton momka koji je sada držao obe šake na njenim butinama.

Nastavila je da igra osećajući da ne sme da pusti glas jer će to biti vrisak koji će sve duhove prestrašiti, a ona je baš želela da igra za tog strašnog duha iz kafanskog sfumata.

Počela je da čupa meso sa sebe i doseti se spota Robin Vilijamsa. Mogao bi da joj bude brat, pomisli. A mogla bi da ga tako strasno oboljubi da je nikada više ne zaboravi, onako kako ona Jovana ne zaboravlja.

Da li i Robin ima svog Jovana?

Ima – prolete joj kroz glavu dok je otkidala uspaljeni ud kao poslednji mišić što je držao tu skelu od kostiju.

Klap! klap-klap- Klap – činile su kosti dok su padale po podu uspomena

Klap! klap-klap- Klap- činile su šake kafanskih perkusionista dok su je ponovo sastavljali u Radu.

.......u snu mi se Jova javi
ozdravicu od ljubaviiiiiiiiiiiiiiiiii

Završavao je pesmu picopevac.

Muzika stade. Sve se smiri.

Udahnula je duboko, zastala, lagano je pomilovala dugi pramen perike , onako kako to rade muškarci misleći da je to ženski manir i poljubila picopevca u znojavu ćelenku.

-Od toga se ne ozdravljuje već boluje,- tiho mu reče.